Naša književnost

Драма пре Стерије и Деметра 565

Убрзо се у Загребу јавља један писа: који би по књижевној вредности свога дела имао значајније место да није противан идејама рационализма. То је Тит Брезовачки (1754—1805) који је као павлински калуђер испрва продужио религиозну драму игром Свети Алекс и, али је после дао једну много бољу и више оригиналну комедију Матијаш Грабанцијаш дијак. Мотив ове комедије узет је из народнога причања сељака Средње Европе о ђаку-чаробњаку који је свршио тринаесту школу, те зна све, и прошлост и будућност. Поводећи се за бечким шаљивим играма онога доба у којима се јавља ђакчаробњгк и критикује друштво, Брезовачки је у ову комедију унео и своје алузије и мисли које нису увек напредне.

У исто доба и код војвођанских Срба позоришни живот бива све интензивнији, ма да су драме у први мах без књижевне вредности. Марко Јелисејић, учитељ у Великом Бечкереку, оснива 1783 са својим

_ученицима дилетантско позориште, за које преводи Велизара, Александра и Наталију или Петра Великог, цара росијског и још неке побожне комаде, међу којима је Прекрасни Јосиф. Али то је и доба кад Доситије преводи Лесингова Дамона, а Емануило Јанковић објављује преводе бољих позоришних комада с италијанскога и немачкога с изричитом намером да створи репертоар (1787 Терговац од Карла Голдонија, 1789 Благода Ррни син од Јохана Јаксба Енгела). Напредан и у просветитељским идејама, Јанковић се труди да пише чистим народним језиком.

У то доба Војводина је национално највише пробуђена покрајина. У сваком већем граду, а не само у Новом Саду и Сремским Карловцима, има народне интелигенције, те се дилетантске дружине јављају на разним странама. Бечкерек смо већ поменули зато што је међу првима после главних културних центара засновао позориште. Нешто доцније наилазимо на претставе у Темишвару и Вршцу. Тадашњи једини јужнословенски лист „Славено-серпскија вједомости“ у броју од 10 јуна 1793 пише: „Из Темишвара следујушче јављајетсја: После ексаменов... школска... јуност... 12 маја... пред вече по шестом часје у присуствију многочисленаго народа комедију о нежном воспитанију детеј приуготовљеном к тому театру произвела“, а мало доцније новине доносе и из Вршца сличну вест да је ондашњи учитељ „три с дјецами произвео комедије: једну о Ироду, другу о Бога. тому човјеку и трећу о Злому отцу“, те под утиском ових претстава дописник поносно закључује да „серпски наш род... на све рожден бити видитсја“. Још живи, дакле, религиозна драма, као што је живела упоредо са комедијом Држићевом или пасторалом Гундулићевом. Почетком прошлога века побожне драме потискују позоришни комади тадашњих најомиљенијих немачких и аустриских писаца, понајвише Ифланда и Коцебуа, али има и слабијих писаца, данас заборављених, чија су дела годила укусу тадашње позоришне публике.