Naša književnost

566 Е Наша књижевност

Тако је Мојсије Игњатовић од 1501 до 1813 превео више позоришних комада, од којих су у нас имали успеха Ожалошћени младо жења, Марија Менцикова и Артелопридворни шаљивчина. Антоније Јосифовић превео је 1504 Стрелце, драму о почетку владе Петра Великога, а Метар Саранда 1807 трагедију Сенека. После 1813, кад је Јоаким Вујић почео своју врло корисну и плод“ ну позоришну делатност претставом Крешталице која је уствари превод Папагаја од Коцебуа, побожне драме сасвим нестају. (Овде нек је поменуто да је ова комедија Коцебуа приказивана у Загребу на кајкавском већ 1797).

Вујић више од двадесет година ствара дилетантске дружине међу Србима по горњој Угарској, Војводини и Србији, популаришући немачке и италијанске комаде. По угледу на Емануила Јанковића који је Енгелова „Благодарна сина“ посрбио и преместио у Банат, и Вујић · посрбљава неке своје преводе да би их учинио што ближим нашој публици. Његов репертоар је врло велики; нико пре њега није за наша позоришта припремио и адаптирао толико позоришних комада колико Вујић. |

Готово исти је процес и међу кајкавским Хрватима. И тамо се губе побожне драме и школске игре пред комадима Коцебуа и других немачких писаца. Ова популарност Коцебуа као типичног писца грађанског сталежа сасвим је разумљива и код Хрвата и код Срба, јер се и код једних и код других баш тада развија грађанство.

Разлика је само у томе што се у тадашњем Загребу многи од тих комада играју на немачком. Немачке путујуће дружине свраћају и у Загреб; њихов је репертоар на прилично високом ступњу, оне прве приказују Шекспира, добре три деценије пре српских дружина, пеце једне стране ометају развој позоришта на нашем језику, али с друге стране упознају наше писце са бољим делима. Тако се, поред већ поменутога Тита Брезовачкога, јављају као позоришни писци, тачније рећи преводиоци Матија Јандрић, Тома Миклоушић, Јакоб Ловренчић и у прво доба свога рада, кад су још писали кајкавски, доцнији Илири Драгутин Раковац и Људевит Вукотиновић.

Коцебу је према школској побожној драми несумњиво значио ве лики напредак 1800 или 1810. Он је био врло користан и 1820, а омиљен на нашим позорницама и око 1825, па и доцније. Чак 1833 његов комад Стари кочијаш Петра Великог јавља се у два превода: у Загребу га играју у Раковчевом кајкавском преводу, а и за српске позорнице преводи се на штокавски, 1836 сам учени др Јован Стејић преводи Изгу бљено дете од овог тада најпопуларнијег позоришнога писца у нас. Али Коцебу који је 1810 био знак напретка, 1830 значио је застој. То нису знали Јован Стејић, Јоаким Вујић, Драгутин Раковац, али су знали млади писци који су хтели да у нашој књижевности створе домаћу, сригиналну драму. И пошто је било