Naša književnost

Драма пре Стерије и Деметра 567

време националнога заноса и народнога препорода, они су, насупрот лаким немачким и талијанским комедијама које су плавиле нашу позорницу, сви од реда почели свој књижевни рад трагедијама и озбиљним позоришним комадима.

Међу њима су били и оснивачи наше савремене драме Јован Стерија Поповић и Димитрије Деметер. Историја књижевности одредила им је место у српској и хрватској књижевности. Теута се чита у нашим школама као класично дело искрене инспирације и родољубља. Стеријини комади се све више приказују на нашим позорницама, јер говоре о вечним људским страстима. Али је историја књижевности неправедно заборавила Стефана Стефановића, који је трагедијом Смрт Уроша Петог први указао пут нашој драми, и Лазара Лазаревића, мање даровитог од њега али такође једног од првих пионира наше домаће драме.

У својој опсежној историји новије књижевности Скерлић је и много мање важним радницима посветио засебне одељке, ценећи и најмање заслуге на тешком послу какав је књижевни рад у мучној прошлости нашој. Дела Стефана Стефановића и Лазара Лазаревића нису оцењена; њихови портрети нису дати.

Лазаревић (1805— 1846) који је 1829 објавио „драму у три акта“ Владимир и Косара можда није толико значајан да би му било потребно посветити засебан есеј или нарочиту страну у историји књижевности. Пре његова дела Јован Ст. Поповић био је већ написао (1826 или 1827) Невиност или Светислава и Милеву, свој први покушај историске драме, несумњиво уметнички снажнији и сценски ефективнији него Лазаревићева драма.

Стару легенду о зетском краљу Владимиру, кога у сужањству заволи кћи македонскога цара Самуила, те му Самуило враћа престо и даје кћер за жену, писац је драматизовао с развученим дијалозима, моралисањем и размишљањима који у данашњим драмама нису у обичају. То би била данашња оцена, али се савременицима ова драма свиђала због мириса старине и наивно, али осећајно приказане љубави Владимира и Косаре. За оно време прилично вешто, Лазаревић је ову повест оживео сложеним заплетом, те је ток радње, упркос једном Самуиловом сну, доста логички изведен. Ту је најзад и гуслар, који својом песмом уноси живост у старински стил Лазаревићеве прозе.

Због тих особина његова драма изгледа боља него доцнији позоришви комади, који ће између 1840 и 1860 бити прилично бројни код нас, јер ће их писати, гоњени више родољубљем него стваралачком ватром, и казначеји, и полицајци, и попови. Зато се, ваљада, тако дуго и одржала на позорницама наших путујућих дружина.

Стефановићева трагедија има много више вредности, а значајнија је и због тога што је прва оригинална историска драма у нас, у модерном смислу ове речи. Писана је 1825, кад је Стефан Стефановић имао само осамнаест или деветнаест година, али је много зрелије и