Naša književnost

Србијо — бусијо, испод смеђих веђа Љубави без. вере,

Грлиш свет до неба, Србијо без међа, Рукама без мере. -

Ко те зна, Србијо, зна почетак бола И крв завичајну

Ко шум црног ветра у сребру топола Кроз ноћ дуготрајну.

Ко те воли, земљо, воли и сан густи На каменој плочи

И осуђеника стиснутих чељусти Што ће јутру поћи.

У

Живом човеку не можеш прићи. „Доста нам наши јади!“ Воловске жиле, мацке, церићи... Србијо, шта да се ради>

Мутни од глади... Шта да се ради...

Задригли бију жандари. Има ли спаса питају млади, А левом — крсте се стари.

У свету — димњаци, пролетери, А ту место рада — минаре, "Паланка пуста... Стери се, стери, Србијо, пред врачаре.

На западу знање, интеграли, Електрика на оба пола.

До врха чашу болом нали! Ајс, рудо, пред црна кола.

Кохов бацилг Од урока лица жуте. Ждери се, ждери, Светозаре, Против сугреба — лист кукуте. Слобода — на дну буваре.

УН

Кроз ноћ сумпорну, бол — грдосија И робовања пет столећа.

А неко туђ још увек убија _

И Србин неко, што се не сећа.