Naša književnost
4
(с. Марковић и наша култура
нико није као он уздрмао ону мртву бару србијанске средине око седамдесетих година прошлог столећа, бару пуну муља и чкаља, средину скучену, утучену, зачмалу, у којој су се династичари крвавили, преврати сновали и снурали као трула плетива, народ, осиромашен, грцао под зеленашким дуговима и осионошћу бирократије, као да је било суђено да појам народа и појам сиротиње треба код нас да буду синоними, да би се, ваљда, овековечиле речи Вождове из 1807, упућене Јакову Ненадовићу: „Поздрављам Вас, брате Јакове, такођер брата Луку и Стојана Чупића и све ваше војводе, и сву сиротињу [мисли на народ] поздрављам ...' а неколико разбарушених и наздравичарских типова, мутних осећања и још мутнијих идеја, као и неколико тесногрудих и својим личним интересима заслепљених назови-државника — изврнута, али верна слика те мртваје — приватно и званично претстављало „народну мисао“. Сам Светозар је кратко и сажето оцртао то доба: „Цео српски народ ми изгледа као просјак, што проси у Блазнавца и Ристића да му удели срећу и слободу.“
Било је очигледно да је питање коначног ослобођења српског народа, величанствено започето народном борбом 1804, убрзо скренуто са свог природног развоја из разлога у које није овде потребно да се упуштам, а које је сам Светозар са врло много смисла анализирао на почетку своје „Србије на истоку“, тако да је седамдесетих година изгледало да се све више западало у ћор-сокак. Али свет се ипак лагано кретао напред, и тај свет није престајао на београдској ђумругџани, како је сликовито говорио даровити, ма да често парадоксални Драгиша Станојевић, преводилац „Бијесног Роланда“ и један од наших ретко оштроумних полемичара крајем прошлог века, и поред брижног и усрдног старања намесничко-кнежевских цариника, . пандура и цензора, да покажу да свет, односно Европа, престаје на ставама Саве и Дунава, и почиње... штар Мрак и обест турска, и наслеђено турско. Омладина, окренута животу, будућности, жудно је тражила реч-кључ која ће да одгонетне и тајну њене сутрашњице, Србија је била мала, вазална — ни цео слив Мораве са њена два крака, окружена са два царства, трула и осуђена на пропаст (али кад ће, и како, постати извршном та пресуда историјег), ипак још довољно јака да се баце на „Овај камен земље Србије“, и да га преплаве сво- | јим огњем и крвљу нашег народа. Србијанска „идила“, међутим, пропадала је брзином којом луди ветрови смлаћују лишће с грана. Испод запта те привидне тишине било је нечег напетог и олујног, као пред буру и бурна времена, доба погодно за шарлатане и варљиве једнодневне лептире, али и за варнице које се разбуктавају, које могу да се разбуктају у пламен. Људи су били уморни од узалудних снова, а народ од тешке, мукотрпне стварности свога живота. Десет готово година прошло је у једном либералском сну о Србији као Пијемонту или као Пруској на Балкану. Сан је био исти код свих оних који умисле“, иако су се разликовали међу собом својим личним безначај-