Naša književnost

56 Наша књижевност

ним ознакама; и код Михаила, и код либерала, и код „У једињене омладине српске“. Сан да постане моћан владар словенског Балкана почивао је код Михаила не толико на реалној снази земље или далекосежности његове спољне политике, како су његови приврженици волели да говоре, колико на тренутним обећањима мађарских грофова, да ће му Аустрија радо помоћи да се дочепа, наравно мирним путем, администрације и Босне и Херцеговине. Од тог Михаиловог сна остала је само окамењена рука, испружена на запад, ка Босни, на његовом споменику. Јер, у међувремену Аустрија је код Садове изгубила битку с Пруском, и немачко уједињење под руководством Берлина затворило јој је коначно пут на север. После четири године, 1870, она је изгубила и своје италијанске провинције, те је и на ту западну страну стављена брана њеном царству. Једино јој је остајало да на југу потражи надокнаде за своје губитке. И тако су се добронамерне жеље мађарских грофова према српском кнезу, свом ипак, ма да растављеном од трпезе и постеље, зету, ускоро претвориле у империјалне експанзионистичке тежње, које нису чекале дуго, па да се остваре окупацијом Босне и Херцеговине, на Берлинском конгресу, 1878. Око 1870 све још беше, истина, мутно, али је, ипак, једно било јасно: ослобођење целокупног српског народа компликује се све више са новоствореном политичком ситуацијом у Европи, где је, са завршетком националног уједињења и два. последња најмногооројнија европска народа, империјализам великих сила већ показивао свој безобзирни лик, а начело народности, са којим је толико жонглирао Наполеон Ш, уступило је место начелу саможивих интереса великих. Наметало се неодложно питање да ли ће Србија и даље сањати и србовати, у мислима обнављати Душаново царство, а даље вазаловати или лутати између Сциле и Хариоде својих високих протектора, сасвим се изгубити у шупљим фразама и мегаломанским маглама романтичарско-националних сањарија, у којима славуј, јатаган, „слатка драга“ и гусле безизлазно играју кокоњеште, заједно са смицалицама завера, које се у крајњој линији одвијају међу моћнима што се боре о превласт, а народ остављају тамо где је и пре тога био: у беди. Или ће она поћи путем стварности, на овој тврдој земљи, без обмана и са силним напорима које изискује преображај целокупног народног живота у једној земљи толико заосталој, преображај који је био питање живота или смрти за наш народ и за његов даљи опстанак као нације.

То питање лебдело је, још неформулисано, у ваздуху епохе. Као и увек одговор се не измишља, он се налази већ укључен у само питање. Одговор на једно питање често је већ у његовом правилном постављању, јер и у науци и у животу народа, много пута најглавније је знати формулисати проблем у једној замршеној и збрканој ситуацији, и то је каткад самим тим први замах мача којим се пресеца један Гордијев чвор, што га развој или назадак мисли и живота једне епохе

свезују.