Naša književnost

С. Маркозић и наша култура 57

у

Тог посла прихватио се један млад човек, дакле, неко чија је мисао најмање била закречена предрасудама и спутана традицијама, неко ко је, према томе, био способан да види ствари онакве какве су заиста, и био пријемчив за нова, радикална решења. У младом Светозару српски је народ нашао, најзад, гласоношу кога је очекивао, и несебичног борца за његова права и слободу. Са његовим првим речима, јасно, продорно и умно, било је гласно изговорено оно што су многи наслућивади: у томе је он најизразитији претставник своје епохе. Са његовим оштрим, разооритим гласом нешто ново, освежавајуће и ослобођавајуће као никада пре тога зазвучало је у ондашњој нашој тескооној средини. У нашем јавном животу појавио се политичар новога кова. Политика, за њега, није била просто борба о превласт међу моћнима за владавином над покорним народом. Револуционарство Светозара Марковића није била ствар његовог мање или више бучног темперамента, као што то често бива код младих људи — такав је један типичан пример био међу његовим друговима фамозни Пера Тодоровић;

његова политичка и друштвена борба црпла је своју снагу из тачног а

сагледања друштвене и националне стварности и дубоког и снажног корена високе свести коју је он имао о достојанству човека као личности и о непобитним правима народа на слободан развитак и материјално и културно уздизање, једном речи, о праву на социјално и економско ослобођење. Цело његово биће, његов ум и његово срце, бунило се против неправедног и неразумног света, у коме је већина људи било приморано да живи, па и цео његов народ (Михаилови балови или фијакери намесника нису могли да сакрију његову беду). Са уздржаним гневом и племенитом буном Светозар је писао у једном од својих првих чланака:

„Родио сам се — без своје кривице. Крстили су ме и записали да припадам извесној вери и одма с тиме натоварили на мене ред обвезаности без мог одобрења. Увели су ме у друштво са извесним обичајима и законима, прописали ми правила за сваки корак у животу, не питајући ме да ли се ја слажем са тим правилима. Ако не признајем обичаје, против којих се може бити буни мој ум и моје осећање, одма вичу: квари морал! развраћа друштво! Ако устајем против закона, који су може бити противни свим мојим појмовима о праву и који може бити одузимљу ми сва права личности човека; одма вичу: бунтовник! вежите га! казните га! Мене притискују и даве са свију страна, а ја зар да немам ни толико права да речем; „Људи! не давите и мене и себе. Има места за све нас, Само дајте да се овако уредимо.“ Онда нашто ми је и то друштво и тај закон. То би била тавница за човека, То је апсурдум.“ (Српске обмане)

То није била, код Светозара, буна ради буне, слобода ради слободе, израз помахниталог индивидуализма или егзалтираног анархизма. То је била побуна у име достојанства човека као слободне личности, то је био позив на изградњу једног праведнијег и разумнијег света, у коме, како он сам каже, „има места за све нас“. Али за остварење тог бољег и човечнијег друштва, и да би постало могуће да чо-

пне Бегер

џ М 4

|. :

4: 5