Naša književnost

58 Наша књижевност

_ век остварује своју пуну личност, потребно је много предуслова, а, на првом месту, да и српски народ, као и сви други поробљени народи, дођу до свог коначног ослобођења, спољашњег и унутрашњег. О слободи Светозар говори без лажног патоса и са миром једног филозофа, који 10] одређује стварни садржај и, према томе, њене границе:

„Политичке и грађанске слободе дакле то су неопходни услови за развитак сваког народа. Слобода је средство; мењање економских и материјалних одношаја народа, увеличавање умног и материјалног богатства народа — то је цељ народа. Кад би се цељ слободе састојала само у томе да се може напразно лармати по парламентима, пијацама И клубовима или брбљати по новинама и књигама, онда слобода не само да не би вредила оне крви, што је народи пролише за њу и дош је до сада проливају, већ не би вредила ни ово мало мастила што сам га ја пролио док сам написао овај чланак. Слобода је драгоцена свакоме који је разуме, по оним драгоценим резултатима што их она доноси“. (Српске обмане)

Пред хитним задатком народног ослобођења, Светозар се из једначава са његовом борбом за слободу. У једном писму, он је изнео разлоге који су га руководили да напусти сигуран, али скучен позив инжењера, за који се спремао у иностранству, и прихвати се лично несигурног, али за његов народ далекосежног позива борца и револуционара, позива кога се прихватају само они који заиста гаје жарку љубав према свом напаћеном народу, и верују у бољу будућност страдалничког човечанства:

„Мишљах тада да будем миран, спокојан инжињер, да радим свој посао, који је и народу користан, а за остало да се не бринем, ма се свет преврнуо тумбе. Али од тога доба много сам којешта дознао што пре нисам. Најглавније је што сам дознао да су сасвим други услови нужни, па да се српски народ може сасвим мирно развијати у техничком правцу, и да један човек мога карактера може у њему живети као обичан спокојан инжињер. Неотично сам отишао на поље публицистике. Мени је и сувише тешка и уска та зграда, У којој се данас српски народ гуши, И ја сам започо борбу против ње.“ (Писмо Антонију Хаџићу, 3 фебрузр 1870)

Шта је то, дакле, Светозар био у међувремену сазнао што раније није знао»

Он је један од првих наших људи који је нашу народну ствар_ност сагледао са једне општечовечанске тачке гледишта, што му је познавање социјализма било допустило; али је он, у исти мах, и први |наш Европејац који се није збунио и слепо задивио пред блиставом "фасадом европске цивилизације, како је он једном рекао за наше љу|де који су први пут долазили у додир с њом. Упознавање са ПОЛИТИЧ-

ком и друштвеном борбом, која се тада водила на западу, најпре потмуло, да би затим с Комуном свом силином избила на површину, у томе му је сигурно помогло. Он је осетио и схватио да Европа није · један јединствен блок, један јединствен свет, једна искључиво бла' готворна ризница, из које ми имамо само да захватамо и преносимо, ! не одабирајући, све што нам падне под руку и око нас запањених