Naša književnost

С. Марковић и НАША култура 59

„дивљака“, и цивилизација ће из тих напабирчених делова и отпадака и код нас да заблиста истим сјајем. Тако су отприлике свој задатак били схватили први наши „цивилизатори“. Показало се, међутим, да је често оно што су они сматрали за типично европско уствари већ било преживело и осуђено на скору пропаст од стране самих народа од којих смо ми то позајмљивали, како бисмо европским рухом покривали наслеђе турске самовоље, коју су на себе преузимали наше војводе и наши господари. Европа није била — и ипак је често била, само цилиндер, бирократија, кринолин, монархистички систем владавине, Офенбахова лака музика и аустриски грађански законик, као што ни Србија није била искључиво само фес, кнежево самовлашће, либаде и мацке; Европа је била и нагли развој науке и технике, а, нарочито, развој једне слободарске свести која је желела да промени тај свет, заснован на експлоатацији већине, и у коме су све благодети науке и технике, тих моћних средстава духовне и материјалне културе човечанства, биле скренуте у корист мањине експлоататора. Са гледишта те Европе која настаје, која се креће напред, Светозар је расмотрио и наш национални проблем, бит наше стварности, која је исто тако морала да крене напред, и он ју је сагледао као саставни део Европског комплекса — разлике, ако је било, могло је једино бити у томе што је наша беда за један степен била црња — и решавање нашег питања видео у склопу те прогресивне и револуционарне Европе.

Пред његове бистре очи и јасан ум — страсна потреба за јасноћом мисли била је код Светозара израз неке силовите реакције на онај мутан облак обмана и маштарија, који му је претходио у нашем тадањем јавном животу — поставио се и овај проблем цивилизације или, како бисмо ми данас рекли, културе. О томе он је писао: „Они не могу да свате да је основ сваке цивилизације — развијено мишљење и развијено осећање. Они прво дају човеку знање, т.ј. моћ да усаврши своју материјалну културу или средства за материјално благостање, а обоје уједно дају човеку моћ да усаврши своју духовну културу, т. 1. да усаврши своја лична својства и све друштвене одношаје, без чега је и сама материјална култура немогућа или врло несигурна.“ (Србија на истоку).

У центру, дакле, политичких и друштвених схватања Светозара Марковића, лежи проблем човека, т. )ј. основни проблем културе, јер, како и он сам каже, без духовне културе и „сама материјална култура или је немогућа или врло несигурна“. Као и код Маркса, коме припадају речи: „Човек је човеку врховно биће“, и код Чернишевског, између којих се колебао његов социјализам, и код Светозара широки хуманизам натапа његову политичку и друштвену мисао. Човек је дело историје и услова у којима живи, али, у крајњој линији, као што кажу творци марксизма, људи сами стварају своју историју. Људском материјалу придавао је он превасходни значај: треба само пратити, у његовим писмима, са колико такта и познавања говори о људима, ма да

“

ми ан "полива. мн От 5 и наћи