Naša književnost

МА РВ ОР ЕС Ре % МАЛИ КА пе а он 3 џ и ПА Ц |

60 | У: Наша књижевност

је био без илузија о њима. Он даје специјално место делатности оних које назива „бољим људима, избегавајући да наивно и морализаторски дели људе на искључиво добре или рђаве, знајући колико су они производ друштва у коме живе, и убеђен у релативност свих етичких појмова, и дозира њихове врлине и мане, у односу на њихову акцију, често са прецизношћу једног великог моралисте. Није онда чудо што је културном изграђивању човека посветио знатан део свога рада. Жестина и дух политичке борбе, можда, су заглушили, ако не сасвим угушили, пред историјом, тај део посла Светозара Марковива и ње говог покрета. Развој културне свести код нас претстављао је, за ње- • га, исту вредност као и развој политичке и друштвене свести. Обично се каже, када је реч о овој врсти активности Светозара Марковића, да је он са своја два кратка и узгредна чланка о књижевности, рашчистио терен у нашој поезији и учинио да се у њој јави више озбиљности и више садржајности, као и 10, да је, благодарећи њему, у нашој књижевности преовладао правац реализма. 10 није било ни узгредно ни случајно. Он и његови другови нису само упозорили на реализам, већ су учинили да се дела великих руских и западних реалиста одомаће код нас. Сем тога, Светозар и његови следбеници, својим члан цима из науке или превођењем знаменитих научних дела (у раздобљу које иде од превођења Комунистичког манифеста, 1871, па до превода Дарвинове капиталне књиге „Постанак фела, 1879, преведен је велики број основних научних дела, да нам данас, кад се зна какве су тешке биле наше прилике у то време, изгледа готово невероватно да је онај мали број ондашњих напредних људи могао све то да уради), да наука код нас стекне „право грађанства. Заслуга је баш Светозара и његоговог покрета што је наша културна свест у том кратком раздобљу између седамдесетих и осамдесетих година учинила један крупан и „пресудан корак напред. Мени се често чини да је снажан лик политичког борца и револуционара заклонио у Светозару лик борца за нашу културу. Међутим, сасвим је јасно да је он, поред решавања наших политичких и националних проблема, који су природно били у првом плану наше дневне политичке борбе, решавао и проблем наше модерне културе онако како се он постављао у његово доба. Ја не (могу да се отмем утиску да је он уствари завршио постављање теме| _ ља наше нове културе. У тој перспективи видим Светозара на линији у | наших великих просветитеља, Доситеја и Вука.

Кад се сутра буде писала историја нашег културног развоја, основна њена схема, за сто педесет година уназад, ишла би, по мом мишљењу, од Доситеја, преко Вука, до Светозара. То су три битна момента који су одредили основицу и специфичност нашег културног живота: они су поставили потку за наше културно ткање. Управо, између Доситеја и Светозара, за тих цигло сто година, обавила се и наша „ренесанса“ и наше „доба просвећености". Нама је требало радило се уствари 0 нашем опстанку као народу — да за то кратко