Naša književnost

С. Марковић и наша култура 61

време пређемо пут из мрака средњег века, удвојеног мраком робовања, у нови век, да пређемо развојни пут, својим сопственим средствима -— нико ни за кога не може да живи, па је тако и са културом: то нека буде одговор онима који мисле да Светозара могу да ликвидирају, на пример, називајући га „бистрим ђаком“. заборављајући да је нама било неопходно много потребно да учимо, јер смо толико били пропустили, и да се показало да је „бистри ђак“ био генијалан ученик својих учитеља и генијалан учитељ наших народа — оне културне свести човечанства која се код других народа развијала вековима, и да ухватимо корак са њом, да бисмо тек онла могли поћи даље, можда, и испред њих. Нама је било потребно да почнемо од азбуке и четири рачунске радње, да учимо, да створимо свој књижевни језик, да упознамо себе и свет. Све су то били задаци који су стајали пред нама. Мучне и тешке прилике, у којима је почела наша народна обнова, показују само да су наш културни преокрет могли да изврше људи несаломиве воље, силне вере у будућност свога народа и са снажно развијеним смислом за стварност. Својим животом и делом Доситеј, иза чије добродућности крије се велики карактер, дао је правац нашем културном уздизању и обележио му пут. Има нечег симболичног у животном путу Доситеја Обрадовића: пошао је из ропства и једног запарложеног средњевековног манастира, и уздигао се до енциклопедиски образованог човека свога времена, и ложивео слободу Србије. Наш национални и културни живот није ли ишао истим путем2 Главни проблем који се поставља култури једног народа, заосталог у свом развоју, услед неповољних историских прилика, у првој његовој фази, јесте проблем учења. Ренесанса у Италији учила је од антике, француска, енглеска и немачка од талијанске; наше је било да учимо из оног општег културног градива које се, крајем ХУШ века, а затим, у току ХЛХ века, било нагомилало у човечанству. То је био један огроман посао. Смешно је кад се професорски и цепидлачки расправља о томе шта је Доситеј узео од других, а шта је његово оригинално. Не треба никад заборавити да је он морао бити и наш Монтењ, и наш Лафонтен, и наш Лесинг, и наш Русо, наш једини енциклопедиста. Доситеј, тај неуморни путник, оштро посматрачко око, вечити ученик и вечити учитељ, започео је тај посао, и видео одмах где треба почети, и шта нам ваља радити. Пред огромним раскораком који је постојао између културног нивоа нашег народа — разбацаног и поробљеног — и других срећнијих народа, само велико његово родољубље и неуморни оптимизам рационалисте нису му допустили да се изгуби, да пред тим призором изгуби присуство духа, и да очајава. Са тугом, али и са жарком вером у срцу, он је писао: „Штета да толики многочислени народ остаје без књига на свом језику, у времену, у које наука близу нас сија као небесно сунце“ И он је посветио сав свој живот да ту науку унесе у наш народ: „Утешен ћу поћи са овога света, знајући, да сам браћи мојој добра желио, да сам се силио учинити то-