Naša književnost

62 57 Наша књижевност

лико ползе, колико сам могао, и да нисам залуду живио.“ А кад су, тамо негде, у далекој Турској, браћа његове крви устала на оружје да извојују слободу — шта је наука без слободе и шта слобода без науке» — он је, већ стар, из Трста, где је код тамошњих Срба нашао уточишта, пошао у ту Србију, да и у стварности, на делу, ане само у књигама и мислима, ради на „ползу свога народа. Има неког дубоког значења у том његовом путу, у том спајању нашег највишег домета у култури и највишег домета у нашој народноослободилачкој борби тога доба. Приближио сам Светозарево име Доситејевом. И Светозар ће пред смрт, као рањена птица — страдалник за слободу у тој истој Шумадији, одакле је планула прва ослободилачка пушка, па ипак убеђен у дело крајњег ослобођења — долетети, већ сломљених крила, до тог истог Трста, одакле је Доситеј дошао у Србију, и тако показао још једном, да је све то тамо, до Трста, наше, словенско и балканско. Седамдесет година је било прошло између ова два пута, и, У том раздобљу, одиграли су се најсудбоноснији моменти наше историје и наше културе.

Доситеј није могао да обави цео посао. Већ код писања својих књига, он је осетио да језик којим пише није језик којим говори народ, и да су наша јадна књига и наш мукотрпни народ, у то доба, били далеко једно од другог, као да су странци, Обнова језика био је један од првих задатака које је он себи поставио, али који није могао да изврши. То је било дело Вука Караџића, ученика Велике школе, коју је Доситеј основао у Београду. Није потребно да говорим овде шта Вукова реформа језика значи за наш културни развитак. Вукова је заслуга исто тако што нас је упознао са народним стваралаштвом и нашим народним животом. Тиме се добила основица, са које се могло ићи чврстим кораком, даље. Сав посвећен свом делу, Вук је, са савешћу научника, не прикривајући ништа, дао верну слику нашег народног живота, његове добре и његове рђаве стране. Ако су неки из велике ризнице народног песништва били створили мит о аутохтоном „народном духу“, чије би чисто врело „туђа“ цивилизација могла само да замути, није кривица Вука, Вука који је одлазио У Крагујевац, да би кнеза Милоша учио писмености, и кога је тако оштро напао, због његове назадности, примитивности и наслеђене турске самовоље.

У доба Светозара Марковића наша култура имала је да реши једну дилему, У коју је била запала: дилему између „народног духа“ и „западњаштва", како се онда говорило. Светозар је дилему заменио синтезом. Он је разбио легенду 0 јединству „српског духа", а исто тако разбио обману и о јединству такозване „цивилизације“. Он је поставио начела дискриминације. О „народном духу“, Светозар је рекао јасне и недвосмислене ствари, и, чини ми се, прекинуо за свагда дискусију по том питању, која се у његово време, то се заборавља, врло живо водила.