Naša književnost

ОЦА А а о УДА РА А. МИРА РА ВУ

РВ Ма ИН АИ ЕАУ НОЗИ ИЕ 5 МАСА АЈЕ | 7

С. Марковић и уједињена омладина 71

шки израз тих стремљења, са видним обележјима романтизма, нарочито у књижевности, трајаће још и шездесетих година, појавиће се и у „Уједињеној омладини српској“, али ће одмах доћи под непосредни утицај нових политичких струјања, Либерализам шездесетих година који је имао најјачег утицаја на одређивање програма Омладине, није обележен само идејама „унесеним“ у Србију враћањем генерација школованих на западу, као 1848, него постављањем непосредних задатака, при чему је користио искуства из 1858, из неуспелог покушаја да постане главна политичка снага у земљи. Поникао над прилично конкретизованим условима и стојећи пред непосредним задацима националног ослобођења, покрет је почео да губи у идејном замаху, али је зато добијао у разради политичке тактике, имајући могућности да се формира као чисто политички покрет.

Успешна национална политика не може се водити без обезбеђења унутрашњих политичких предуслова. 1845, покушај преласка са националистичких фраза на истицање конкретних слобода које се траже у Србији доводио је све више омладински покрет у сукоб са режимом. „Правитељство“ је поводом револуционарних покрета 1848 у Европи заузело јасан и недвосмислен став, који карактерише и његове политичке погледе: „сматрајући на то, где сви они народи, који данас волнују, тек оно траже да добију, што народ србски, у Србији живећи, већ одавна дјејствително ужива, имајући своје собствено внутрење правленије и свој устав, поставио је себи за одржање данашњег благостања нашег народа то за најполезнији правац, да све силе своје на то употреби, да се у внутрености отечества нашег не би како овај мир и поредак нарушио.“

Што се тиче става према покрету у Војводини, постављало се питање да ли је вредно ићи „преко баре“ и помагати борбу против Мађара ради благослова Аустрије, или је потребније бранити српска права у Србији и преко српских граница У Турској, или чак задржати мир на обема странама. Српска влада је јасно видела да је борба против Мађара само у корист Аустрије, али није ишла ни за тим да брани права српства у Србији и Турској, јер је национални покрет имао и другу оштрицу: задирао је у унутрашња питања. Оружани покрет против Турака у Београду угушен је и влада скреће оштрицу националне борбе, потстрекавајући на борбу против Мађара. Очигледно, то је био једини излаз из унутрашње ситуације; српска влада није била ни у каквој „историјској заблуди“, јер је била свесна да у том моменту борбу против Мађара искоришћује само Аустрија. Српски државници су писали генералу Стратимировићу да је Србија „оностранским Србима само зато толико помагала, што су се они у ову борбу упустили за делокупност аустријског царства, и да сузбију мађарске претензије које се простиру... и на Србију“. Војску је предводио Книћанин, чији је став према напредним идејама карактерисан његовим сопственим речима; „ја велим да је свакад боље да правитељство ради по благо-

ф