Naša književnost

С. Марковић и уједињена омладина 25

група са одређеним програмом. 1842, 1848, 1858, све су то покушаји потчињавања државног апарата искључиво циљевима буржоазије, уд различитим фазама њеног сазревања. 1868 је политичка авангарда буржоазије, либерали, затајила, пришла режиму, бојећи се његове песнице. Пошто су ту либерали нашли своју политичку смрт не само У очима народних маса него и саме буржоазије, ова ће избацити нову, радикалну партију, која ће себе истицати као револуционарну, фалсификујући Марковићев програм и тежећи да освоји његове позиције, да се после 1883 сасвим одрекне ревелуционарних метода и увлачења народних маса у политичке борбе.

За догађаје после 1868 значајан је развој политичке тактике после 1858, на првом кораку њеног сазревања, па до појаве Марковићевог револуционарног програма. Либералима, а нарочито обреновићевцима из 1858 било је непојмљиво да се једна династија ослања на изразите присталице друге династије, као што је био случај са другом владом Обреновића. Заборављали су да ти људи нису присталице ове или оне династије, него саме династије. Боље речено, да владајући апарат који је имао у својим рукама све друштвене па чак и најглавније привредне позиције, неће да испушта те позиције из руку зато што је неко фамилијарни присталица династије. Политичке борбе су у новијој историји Србије биле увек маскиране династичким превратима, али овога пута постаје очигледно да бирократски апсолутизам, који је имао специфичних историских услова да се развије, одлучно хоће да се одржи на својим позицијама, и да династичке промене буржоазији много не користе. Друштвени односи нису били довољно издиференцирани, нису се могле јасно сагледати одлучујуће снаге друштва и наћи вужни ослонци да би се после једног преврата обезбедило доследно спровођење новог програма и преврат, ма како био одлучним мерама изведен, није остваривао оно за чим се ишло. Однос друштвених снага остајао је исти и оне су враћале политичке односе на стару меру. Ниједна група која је дошла превратом на власт није приступила томе да учврсти своје позиције и обезбеди услове који ће развити оне снаге које су њен ослонац, него је давала власт у руке „својој“ династији.

После 1858 недостаци одлучне политике све јасније се показују. Али то јасније гледање учинило је да су либерали изгубили одлучност. Како ићи против бирократског система са народом који је незадовољан оним од чега ни либерални програм не би могао да га спасе» Бирократија је била снага која је чврсто одржавала поредак којим су народне масе биле незадовољне, али незадовољство либерала бирократијом није било исте природе. Поћи са народом значило би бити понесен масом, уместо да се народно незадовољство искористи као продорна снага за сопствене циљеве, и при рушењу бирократског апарата изгубити сасвим контролу над превратом, не моћи брзо успоставити своју власт. То је било сувише ризично за