Naša književnost

МА сира у

Ноје! де ја Уше, зима и самоћа. Хтио је само топлу постељу и собу с прозорима окренутим истоку. А онда је дошла Нозрнаје Со и тиха нечујна Светозарева смрт — у самоћи, без игдје икога, у језивој бјелини болнице...

Што л' сад усред ока твога тихо жари и дном пустих вена пустом чежњом бије» Да л плам љуте битке опет лицем зари ил' те благо мами дах топли Србије»

Србије — што волиш, што живје да волиш, за њен дан да сломиш крвав мук тамница. Да л' ти усном грчи, да л ти срцем гори:

— сам, испијен! Тамо — магла, и Милица...

Ето, легло све је: мемла, и ударци, и туга над бједом, чемер изгнаника; мукли казамати, и негве, катанци, и занос, и жеђа, и грч бунтовника!

Леглор Не вјерујеш да ћеш икад лећи, да ће земља пасти на пусте повије. Још се бити мора, још твоје ријечи протутњеће бунтом брдима Србије!

Знаш: тек пути стоје — с њима стопе твоје, ој, кренуће сунцу и људи и земља,

радост дана својих да по своме кроје

над прахом бастиља, ропцем тлачитеља!

Не вјерујеш у смрт — смрт је та далеко: набрекнуће жиле буде л оков пао! Иду дани — ријечи што си их изреко,

црвен барјак што си први подигао!