Naša književnost

Кате

262 3 и “ Наша књижевност _

претрпамо људским месом — у сељачком месу нека се заглиби оклопни

воз. Ех, неће бити доста људи, мало је општина позвао Никита Је-

горович. Неће бити доста сељачких тела. Господе боже мој, како ћу

за све то одговарати 2... А морамо га зауставити. Хајде, народе, на

пругу. Закључујем митинг — дошло је време да се умире! (Звоне у звоно. Сељаци трче.)

Завеса

ТРЕЋИ ЧИН

ПРВА СЛИКА

Насип

Вершинин. Стој!

Гласови. Стој! Стој!

Вершинин. Ништа се не чује, ништа се не види. Сигурно, спава капетан Њезеласов и мисли на вереницу. Васо, имаш ли ти вереницуг Окорок. Немам, Никита Јегоровичу.

Вершинин. Имаш ли ти, Мишог

Миша. Наравно — имам.

Други рибар. Пст!

(Сви слушају.)

Не, не чује се. Шта да се ради, Никита Јегоровичуг Да обарамо дрвеће, да преграђујемо путр

Вершинин. Чекај! Шест пута седам — четрдесет седам. Опет сам погрешио. Колико је шест пута седам, Мишо

Миша. Наравно — четрдесет и два.

Вершинин. Погодио си.

Први рибар. Пст.

(Сви слушају.)

Ништа се лепо, Никита Јегоровичу, из вароши не чује.

Вершинин. У вароши генерали вешају наше другове. Ето то вам је оно „лепо“!

Први рибар. Смиловаће се на некога, неће баш све да повешају. Други рибар. Све не могу повешати, човече. Него, чујеш ли како тутњи2 ђ

_Е паао ЧЕЛА