Naša književnost

М ћ

268 Наша књижевност

Обаб. Стрепиш за свој бедни живот... А и сам си бедник. Види га, ужелео се нежности.

Њезеласов. Разумејте, Обабе... Обаб (виче). То не спада у службу! Њезеласов (виче). Ја вас молим! Обаб (виче избезумљено, неколико пута). Нећу, нећу! (Обојица вичу на сав глас.) Артиљерац. Ваше благородство... (Пада.) Њезеласов. Да није рањенг (Пауза.) Обаб. Није, спава. Господине капетане! Њезеласов. Слушам вас, Обабе. (Пауза.) Да. Обаб. Наредите паљбу. Њезеласов. Паљбуг Против кога паљбуг Никога нисте видели, Обабе. Ја сам их видео...

(Пауза.) Обаб. Врло је тихо, страх ме је. Њезеласов. Људи... људи морају да се боје: бога, отаџбине,

своје околине, самих себе. И мрака, мрака такође.

Обаб (после паузе). Наредите паљбу.

Њезеласов. Видите, Обабе2г Они пузе све ближе. Видите, у трави се сијају бајонети — њихове пушке» Бајонети се сијају у трави. Видите ли

Обаб. Јесте, господине капетане. (Промукло. А... (Полази натрашке од амбразуре. У њушку им, господине капетане, право у њушку — картеч!

Њезеласов (зграбивши телефонску слушалицу). Хало! Топови, спремни за паљбу! Други топ — против стрељачког строја !... Картеч!... Пали!... Пали, дођавола!

(Тишина.)

Обаб (зграбивши слушалицу). Други топ, спреман за паљбу, картеч — право у њушку! Пали!

Њезеласов (у телефон). Пали, кажем вам... (Баца слушалицу.)

Обаб. Александре Николајевичу, допустите да ја управљам локомотивом ...

Њезеласов (прилази му сасвим близу). Ви да управљате» Ви» Добро, добро, Обабе. Само чујте, Обабе, ви имате