Naša književnost

270 ; Наша књижевност

Миша. Управљаћу ја. Вершинин. Зар можеш» Миша. Наравно — могу. Студирао сам на техничком... Вершинин. Вози, Мишо. Уз песму, уз писак локомотиве, подврискујући, урлајући — Никита Јегорович креће у варош да је поздрави... Преко гробова својих синова одлази своме народу, Илији Герасимовичу, у ревком. Певај, играј, служи ракијом. Окорок (почиње да пева). Од Енглеза дуван примају, А мундире руске имају, И јапанске еполете То су, браћо, омске чете. Ех, мори-моме... (Воз полази. Локомотива свира. Сви слушају.) Сви. Возимо се! Возимо се! Возимо се!

Вершинин. Одосмо.

Завеса

ЧЕТВРТИ ЧИН

ПРВА СЛИКА

Кинеска фанза на периферији града

(Пекљеванов реже оловке. Улази његова жена).

Жена. У граду је опет узбуђење, Илија. Опет су лепљени летци. Свуда обећавају награду за тебе.

Пекљеванов. Не узбуђуј се, Маша, проћи ће и то. Опет пада киша. Стегло ме је у грлу, већ трећи дан имам кијавицу. Ето, ни џепне марамице не умеју да праве ови Кинези. Зар ово личи на марамицуг Овде је насликан залазак сунца на океану. Марамица мора да буде скромна.

Жена. Душу сте ми извадили. Сваки час очекујем хапшење. Кад сам изишла да купим векнице, приметила сам пред нашом кућом Јапанца са корпом пуном цвећа од хартије. А обучен је као да про: даје свилу, а не цвеће од хартије.

Пекљеванов. Значи да је шпијун. Де, де... Много је овде шпијуна, неће ме ваљда ухватити... Не узбуђуј се, Маша! Срце ти не ваља. -

Жена. Не могу, не могу... А уз то још и морнар Семјонов окупио да сваки дан долази овамо. А ти имаш у столу документа, револвер. Па шта је тор.