Naša književnost

222

Наша књижевност

ЧЕЖЊА

О да ми је, најо, стати па гледати гдје у гори језди сив-зелен соколе,

да л су ми га змије пламене проболе, ил га чежња пије, ил га мржња бије; о да ми је, најо, стати па гледати кад Кунар-планином почне избијати!

Ај, Кунар-планино, пуста пустолино, што у теби нема бунара ни врела! Та прегазиће те чете пролетера, бродиће по теби, љуто ожедњети, и сјећање тешко с тебе однијети: из њедара својих што нијеси такве водом напојила бијесне јунаке!

Ој не стери крила, магло ти маглена, не сијеци путе, не скривај поноре,

да ми драги прође све куте и горе; дуго драгог нема — већ вријеме ту је да се срце моје срцу зараду је.

Кад од мене пође — пусто село поста

— под облаком облак нанесе облаке!

Ко упаде у дом Ко разри пакостан

под шеницом њиве> Ко ископа раке Избјегох, но љубав однијех у бјегу: прођем ли пропланком, газим ли ријеку свуд су очи твоје, ето, ту, крај мене,

све што више патим — све више плијене!

Ој не стери крила, магло ти маглена, гледај: гором језди сив-зелен соколе! Слутим прагу моме свата окићена,

радуј му се, најо, спремај ми дарове!

Ја знам... рат је крају... ено драги иде (ма да га још нема — очи ми га виде!). Развиј, развиј гране, румен-јорговане

да сјутра закитиш младе партизане!

А. пр чоека и И Пи ППИ и