Naša književnost

СЈЕТИМ СЕ И ВАШЕГ СМИЈЕХА

Радојици и Длекси

1

Сјетим се и вашег “смијеха у пјени: — сја сунце врело у оку зреника!

Дах вјере блистб над погашеним огњиштима подно Вјетерника.

И пркос врући — љући од пораза

у ком је расла одмазда и клетва

у дну се срца мржњом светом сазда та доћ ће жетва, ево иде жетва!

- О дани они, ноћи оне боне

у бризи гркој, у огњу немира! Јездиле су, јездиле колоне

по Пјешивцима колоне туђина.

Под сјајем шљема, с перјем уврх чела и мржњом љутом врскавом сред зуба, бјес колонела притиснуо села

— не блеје овце у крду катуна!

„Јули, и цеста, прашина до неба, тутње, и тутње, тутње камиони; набите чете увалама лете,

под хаубицом стијење мукло звови. Ал није пораз пустим срцем легб нит тутањ туђи проломио јата —

у нама отров нови се зачео,

снова нас магла поклопила рата!..

П

Сјећаш се, Рашо, смијеха зуба њених, и стиска топлог — ријечи искидане2 Под нама, крај нас друми пресјечени, пред нама бране тврдо ископане. Сјећаш се, Рашо, ноћи Пандурице, крај убла вијести што пуче пред нама, како нас засу — засу грштимице лицем у лице грч у бусијамар

И сутон благи — мелем послије мука, и магла модра тиха низ долове,

~ =