Naša književnost

224

ПРЕ ну би И ЗВАНИ

А АЕ И у

Ми у о

ПИ НИ КИ И У Це

Неша књижевност

и чврсто топла братска твоја рука

надањем новим што поплави снове.

У љутој муци, ближи од ближега,

са свјетом свијетлим за ког смо се били како смо силни, како смо крај свега

за копље изнад мука својих били!

О сјећаш ли се, сјећаш ли, Алекса, мјесечне ноћи крај крошњи смокава, мрмљавог млина, ријеке, трња реска, голубјег гука и зрелине трава;

и ријечи оних олујно набреклих да ту, пред нама, дах бије устанка, да крај је омчи дана невеселих

и већ Црмницом грми партизанка>

Ш

Сад мноме тиха чежња зарумени

и ријечи драге ненадно заплове.

Сјетим се и вашег смијеха у пјени

и душом снови расцветају снове.

Хтио бих с вама данас да другујем,

да дјелим радост, занос срца мога,

под сунцем младим о свјетлијем снујем кб некад што сам, кб прије овога!..

Но прдђе туга — ту си, сам, без друга, ни ноћи оних, ни звонких клепака!

Без вас сам, пуст сам, без стиска је рука о смакнуше вас чокоти метака!

Над дјелом вашим смијеха вашег није

нит очи грију дјецу својих снова.

А живјет данас све је радосније

и радоснија је љубав студентова.

Па прбђе туга... Ал' може л' бит дуга кад пути ваши неутрти стоје, кад толко људи — толко младих људи

од снова ваших дижу перивоје! Дижу и дижу и ноћи и дневи,

под оком земљу препознат већ није: у стисци сивој, сивих дана пљеви рађање ново грцаво се смије!...