Naša književnost

је

Пет пјесама

МАШИНОВОЂА

Осјећам ту радост првог воза што пјан од сунца сунцем хита. Промичу лијетом брда сива, брекће и дахће и воз плива кроз зрела жита, наша жита.

Што л радост у ме букну буком и невиђена крила даде2

Што л стисак топли топлом руком ћутање проби — збито муком

у мучне моје дане младе2

Гле, дигох чело с тла до неба

и слободног сам друг сад вјетра! Прсле су негве, бол проклети. Заносно срце све устрепти дрхтавом иглом манометра!

Видим — под оком све је знано, све драго, благо и топлије. Пријатељскије се смијеше очи кад мрачне ноћи нису ноћи

и кад се живи радосније.

Ех, локомотиво, јурни врела,

_низ шиње вјетра млаз нек шине!

Крај родних сад ћеш проћи села љепотом што се разапела ширином моје домовине!..

САМ

Сву ноћ под мојим окном киша крошњама шапуће и све су собе тихе, уснуле собе хотела.

Осјећам, осјећам ноћас дрхтање безнадно вруће

и пусту тугу — тугу од пусте самоће

у мени што се сплела,

А не знаш: да ли то куца вријеме

ил побожна рука нечија излијева вјеру звоном. Ох, та луда дуга звоњава

по цио дан и цијелу ноћ што бије

бије бпје бије бије

ло свима брдима Словеније!