Naša književnost

МЕР

МЕР БРИНЕ пе ЗА нара РАВЕНИ аи

226

14

Маша књижевност

Хтио сам самоћу ал' она ме, ево, убија

— како бих сада, другови, да с вама ринтам и дишем! У грлу ми пјесме пјевају

у оку ми зреници блистају

а сам сам, ноћас,

на постељи — ПИ а ЕН

и не могу да вам пишем.

(0 сву ноћ под мојим окном киша крошњама шапуће и све су собе тихе, уснуле собе хотела.

Сам сам, у пустој кајити, у мени срце вруће

сред бољке што се сплела, сред бољке што се сплела. Зажелим даљине модре, сусрете, звијезде, птице, борове Кома, Буче, врбаке брзе Бистрице.

Ал' ноћ је, и дажд је, и вјетар крошње њише

и не знаш што би од вјетра

и не знаш што би од кише...

ДУШАН КОСТИЋ