Naša književnost

СУРОВО СРЦЕ

У тијесну разграђену дворишту, пред остарјелом и посрнулом кућом брвнаром, митраљезац Николетина опраштао се од матере. Данас му истиче краткотрајно отсуство, па се жури да још за дана стигне до своје јединице, која се ових дана бори, отприлике, негдје око Кључа.

Суво и студено јутро позне јесени, нигдје сунца, а још уз то без престанка дува леден ветар, па се ситна и жгољава Николина матер још више скупила и увукла главу у простран мушки капут. Згурена тако поред крупног и незграпног Николетине, личи више на зимогрожљиво дијете.

— Ниџо, јабуко моја, чувај се кад тамо одеш — брижно напомиње мати и стално подрхтава нешто од зиме, а нешто од самохране старачке туге. Говори и не гледајући сина, него некуд у његове чакшире, окрпљене на кољенима. Буде ли га погледала у лице, зна то она добро, — заплакаће и заборавити све савјете. |

— Ајд к врагу, мајко, дашта ћу, нег се чувати! — набусито одвраћа мрзовољни Николетина и пажљиво закопчава набијену војничку торбицу из које му вири масна хартија.

— Пази се, срећо моја, буди паметан — меко савјетује сплакана старица и скида му некакав конац са прекратка згужвана шињела, а Николетина се и даље мрзовољно отреса:

— Нос' те белај, мајко, та нећу ваљда бити луд, него баш паметан. Та шта је теби јутрос!

Навикла на његову врлетну нарав, старица се не жалости због синових набуситих одговора, него га и даље савјетује и опомиње, а све се боји, заборавиће му казати нешто што је најважније. Тако јој се увијек дешава откад је почео устанак.

— Ниџо, голубе, нијесам те питала, какав имате конак тамо гдје ти будеш»

— Вала, мајко, има бена на свијету, али ти си све надмашила! Какав конакр Ваљда ми неко душек простире !... Легнем на земљу, покријем се небом, ето ти конака!

Сув и хладан вјетар неуморно брише преко голих брдељака и пустих њива опрљених првом сланом. Он тужно цвили у огољелу воћару, гони низ пут понеки изгубљен и ситан јабуков лист и отегну-