Naša književnost

228 Наша књижевност

то шуми у гајевима преко ријеке, нујно опомињући да је неизбјежни растанак већ ту. Старица још више тоне у изблиједјели преширок капут и почиње да плаче ситним шкртим сузама.

— Мој синко, ти већ оде, а нијесам те се честито ни нагледала.

Николетина се само мршти, избјегава да се сусретне с погледи“ ма уплакане старице, па набраних обрва зури у осамљено дрво на блиском бријегу и отреса се грубо и скоро љутито:

— Ех, нагледала! Шта ћеш ме ког врага гледати, та нијесам рогат! Баш си подјетињила.

— Е, мој синко, многа је мајка данас подјетињила — горко и прекорно каже старица, бришући очи крајичком црна рупца, а Николетина више не зна шта би јој одговорио, па брише нос и пословно каже:

— Ајде, мајко, да се пољубимо, па ја идем. Закаснићу.

Поново заплакавши, старица једва стигне да пољуби сина у браду и у раме, а он се већ извлачи из њезина загрљаја, суво каже „зб0гом!“ и журно креће низ пут.

— Па сретно, сине! Бог те чувао и поживио! — још с посљедњом снагом каже за њим старица прије него ће јој сузе угушити глас, а Николетина више и не чује њезиних ријечи, али добро зна да сад мати сузних очију гледа за њим, па никако не може да равномјерно подеси корака, спотиче се о крупно исушено грумење по путу и жури да се сакрије иза живице на првом завијутку.

Остављена у пусту дворишту, ситна слабачка старица упиње се да кроз навреле сузе још једном добро види сина који одлази, али широка Николина леђа с немилосрдном брзином ишчезавају иза бли“ ске окуке.

Сурова и врлетна мајка Босна, опора и шкрта у свему, не да ти ни у посљедњим тренуцима растанка да се нагледаш свога најрођенијега: брзо ти га отме и сакрије од очију, баш онда кад ти је најдражи. Већ од раног јутра, на пространој висоравни више села, иза првих брдељака води се битка. Над селом сија јасно плаво смирено небо, блиста се први мек снијежак и већ под првим косим зрацима у крпама пада с грана, а у избистреној даљини, иза оштро оцртане валовите линије првих брда, јасно се чује збркана и учестана пушчана паљба често прекидана много гласнијим рафалима митраљеза.

Кад би се паљба изненада појачала и пушке ужурбано запра“ штале као кукурузи „буљавци“ на усијаном плеху, брижни сељаци излазили су из кућа чак на друм и, осјећајући како им се у дну груди шири мучна празнина и немоћ, стали би да се згледају између себе.

— Чуј-де како је узварило... Као да се примиче, а2!