Naša književnost

МЕ аи ТУИНА ИН па и:

Сурово срце | 229

— Чујеш ли, оно је њихов митраљез, кад почне, не зна преста ти... Видиш, а ово је наш: др-дрр! — Два-три метка и готово. Штеди муницију...

Кад се већ сасвим одјутрило и снијег непријатно заблијештао болно засјењујући очи, непријатељ је, изгледа, мало узнапредовао. Један митраљез, оштро и разговијетно, стао је да решета однекле са првих висова изнад села. По кратким рафалима сељаци су закључили да је партизански.

— Наш је, наш! Еј, жене, што сте одмах закукале !...

Док су људи по селу брижно обилазили већ спремљена кола и жене, уздишући, обувале дјецу и набијале торбе и вреће, битка је, опет, за тренутак мало јењала...

Мокар и ознојен, сав црвен у лицу и с псовком на устима, Николетина се са својим помоћником журно пребацивао на ниску камениту чуку са које је непријатељ отступио захваћен бочном ватром.

— Брже, Ђуркане, брже! Та нијеси метиљав, све му љубим!

Брзо се дохватио узвишице и полегао у камењар пун ниских бодљивих жбунова и спретно намјестивши „збројовку“, одмах је стао да пушта кратке шкрте рафале за легионарима који су у групама, трчећи, отступали преко неравне пољане и већ хватали положаје на ивици прве шикаре.

Непријатељ је био приморан да се журно повуче са својих истурених позиција, забијених у партизанске положаје у облику тупога клина и да се поново сређује и припрема за нови напад. Збунила их је и зачудила оволика упорност партизана. Није им ни на ум падало да су ово посљедњи згодни положаји пред пространом котлином из које су родом већина партизана из овога батаљона. Кад би се и одавде отступило, легији би био отворен пут у доња села. То је знао сваки борац и зато је јучерашње нагло повлачење одједном заустављено и сваки се партизан зачепркао у свом заклону осјећајући да се више нема куд отступити. То су били они, непријатељу неразумљиви, нагли обрти у ситуацији и изненадни упорни противнапади још непрекаљених јединица одреда којима је, одједном, положај постајао сам кућни праг, па су борци заборављали да су се икад повлачили и да је пред њима опасан противник. Заглушени властитим пушкама, узаврели од слијепе мржње, они су се борили и јуришали не видећи више пред собом обичног непријатеља, него мрског и грабљивог пљачкаша-лопужу, који је попут халапљивог свињчета гурнуо да провали у њихове рођене куће.

— Е, нећеш, мајку ти лоповску, па да ти је звијезда на челу!

Испративши ватром посљедње раштркане групице легионара, Николетина је промијенио загријану цијев на пушкомитраљезу, убрисао рукавом љут зној који му је палио очи и обратио се помоћнику Ђуркану: