Naša književnost

230 Наша књижевност

— Напуни ти све шаржере, ето њих опет. Баш су заслијепили к'о гладни крмци; док не добије по лабрњи, не узмиче...

Одједном су се обојица уплашено тргли као да им је запуцало с леђа. Иза њих, сасвим близу, неко је, тихо и оклијевајући, зовнуо:

— Ниџоо... Ниџо!

За тренутак, не налазећи од изненађења потребну ријеч, Никола је само зинуо, а онда узвикнуо:

— Види!... Ама откуда ти, мајко 2!... Ух, што ме престраши, враг с тобом глогиње млатио!

Још увијек оклијевајући, неодлучна као да су је ухватили на забрањеном мјесту, ситна женица, остарјела прије времена, лагано се упутила уз падину још оно неколико корака који су је дијелили од митраљеза.

__ Сагки се, сагни! Сједи ту, враг с тобом, откриваш нам поло жај! — пригушено је повикао на њу Николетина, а старица, збуњена и несигурна као дијете, сагнула се ненавикло и неприродно и брзо се спустила на камен удну њихових ногу мећући торбицу на крило.

—- Ама откуда сад ти2! — набусито се издрељи Николетина долазећи к себи. | — Ето — дошла! — скромно је казала старица још увијек тешко

дишући од узбуђења и преваљена пута, па се загледала у сина с толико тихе и предане радости, да је Николетина, дирнут, само окренуо главу и прогунђао:

— Дошла! Видим и ја да си дошла, нијесам ћорав!

—_ Како си сазнала да смо туг — зачудио се Ђуркан.

— Богме, лако, синко. Познала сам наш митраљез, па сам само за њим ишла, Све сам се осјећала: ту мора бити мој Ниџо.

— Ех, твој Ниџо! — обрецну се Николетина. — А ког си врага долазила овамог

— Ех, мој синко, баш си ти дијете — прекорно каже старица за: влачећи руку у торбицу. — Дошла, богме, мајка и донијела залогајдва. Можда сте гладни»

— Хм, гладни! Дашта смо него гладни. Мислиш, ваљда, да нас легија части печеном пилади! — незадовољно гунђа Николетина, а онда, још увијек мрзовољно, искоса, мјери торбицу на материну крилу и већ помирљивије каже:

— Дај, вади што имаш, па бјежи кући!.. Ето њих опет, па кад те звекне кугла... ХМ.

Стара вади чађаву сланину и комад погаче и спушта на камен поред њих, а опрезни Николетина, примјетивши нешто сумњиво код не пријатеља, даје знак помоћнику и маше руком на стару.

— Ајде, мајко, ајде брзо назад! Пожури само да ујагмиш преко пољане и да се дохватиш друма.