Naša književnost

Одлазак Перушине = - - - = 208

— Ево и ми се спремамо. Чекам док мали обуче нову робу. Купија сан му цилокупну робу, нек дите људски изајде прид свит.

= Ну, ну..: Имаш мало дувана»

— Чекам, док отвори Лујина — каже Јосо нехајно, као да сваки дан купује духан. Али Казо зна, да крчмар Лујина отвара · тек око осам, јер се научио господски спавати до каснијега, нек

се зна да ужива. Дакле, кад нема духана, Казо настави пут без обзира на Јовину, жељу за измјеном мисли. А Јосо је остао пресјенене ријечи, у зијеву. Казо и Трајо одлепршају низ цесту, онако мршави у танкој искриљеној и раздртој памучној одјећи, која не доспијева да покрије штркљасте удове, као скакавци, као танахни некакви кукци по бијелој цести. __- Јосо је гледао- за њима Ма из равнотеже, испражњене свијести: — Чега има туг...

Сусјед Мате изађе из своје јазбине, поземљуше, као дикобраз, најежен, збијен, радник земље, рта чупави, изблиједјели жути брк,

— Уранио ти, Јосо!

Јосо се снађе, врати се у достојанство и проговори свечано, као да ће изрећи пророчанство: Е

— Знаш шта је» Ко рано рани, кола му се не лому, река би покојни Лука Чврљак. Ето, опремит ћу и њега; нек дица иђу у свит, нека тражу крух, а намин како буде. ·

— Мораш их опремати иако те није воља, кад је вако. Мате је изнад ријечи жвакао горчину. |

— За право рећи — допусти Јосо — није нам лако.

= Не мош ништа, него крепај, ди си.

Мате се загледао у даљину, као да пажљиво проматра оне њежне сиво љубичасте и хладно-жуте тонове, што су се у дивно меким преливима распоредили по каменитим брежуљцима, смеђим храстовим шумарцима, у оградама, и кршу, оживљене облацима дима над комшилудима. Али он није гледао то, као што није слушао ни Јосино причање о ПЏерушини. Он је, као и увијек, заронио у маштање о својем стању: грозничаво је настојао докучити, како би човјек могао ево овдје на овој земљи и у овој кућици поживјети као човјек. Хтио је, да његова дјеца на очевини срећу граде. Зато је радио као ровка и штедио као хрчак, вазда гладан земље. — Он је имао све точно сређено у глави, колико му чега недостаје и с тим рачуном у, свијести, усађеним под челом у борама и злокобном погледу, ходао је свијетом као у сну. |