Naša književnost

| Ена И а РМ Ре те и

-

.

Глишићев реализам 13

ми морамо поштовати» — пита он редом ђаке, а после сваког питања завирује у кухињу и добацује слузи: „Премажи мало сланином да не прегори“; „Нек се само добро истишти“: „Пази да свуд порумени кожица.“

~“ Сједињујући оштрину политичке и друштвене сатире са снагом реалистичког описа, Глишић је дао живе друштвене типове са свим оним манирима који су постали типични за њихов живот и за њихово схватање живота. Али у своје приповетке Глишић ће унети још доста елемената који не претстављају само реалнији, пунији опис друштвених типова, него и покушај понирања у основу њи-

Аховог постојања, сликање друштвених односа, подвлачење моме-

ната који су били карактеристични за кризу коју је преживљавала Србија његовог доба. //

ПЦ

“Глишић је био најјачи када је сликао бирократију, а то јен разумљиво. Њу је и Марковић највише разобличио; супротност њених интереса према интересима народа нарасла 18 тада у најоштрије друштвено и политичко питање. Перо писца који би хтео да опише њен лик није морало да лута. ·

Главног претставника бирократије који долази до изражаја у Глишићевим приповеткама, среског начелника, „капетана“, Глишић је дао у универзалном пресеку, са свим обележјима, па чак и кроз неколико генерација: почев од Симе Симеуновића, који се у лето изувао у канцеларији и држао на полици међу актима увек боцу сурутке, што је „пио од груди“, преко Јакова Јаковљевића, који „никад не дође у канцеларију изјутра док не попије у механи пет-шест полића препеченице; па онда заводни очима, а све пљуцка, штуца, искрмачи сваки акт који му до руку дође“, — до новог „капетанског племена“, заступљеног Максимом Сармашевићем. У најновијој униформи, лепог стаса и облика, у увек уредној канцеларији, он је био сушти контраст својим претходницима, и његова финоћа блеснуће да би се још јаче потцртао сатиричан тон у коме почиње поглавље о капетанима у „Глави шећера“: +

„Бога ми, ја не знам што су ти јадни капетани толико натрунили тим људима што пишу у новине и књиге!... Ама нека когод за-

—

мочи перо, одмах ти ту потегну капетана: те не знам — у црвеним .

јеменијама с репићима; те — тур му до земље; те прекрстио ноге на сиџадету, па пуши из чибука; те — узима мито; а већ нос, главу, врат, трбух и ноге немој ни спомињати!... — Начине од здрава и читава човека накараду!“ — „Што се не би написао какав леп капетан2“ — пита се писац, и знајући једног „веома финог и лепог канетана“ узима на себе да опише у суштини оно исто што је обележавало све капетане, па и овога, који се одликовао само „финоћом“: на перфидан начин небројено пута прода се једна иста глава шећера сељацима, да би је они дотурили као мито, односно дарозали

ЗАУа