Naša književnost

та,

„деце ради“ капетану. На њој капетан сазида читаво имање; умеЈући у свим приликама да искористи положај до кога је доспео „само својим приљежним и ревносним радом и великим снисхођењем према преткостављеним својим“.

Што су напредни писци, чим замоче перо, потезали капетана, имало је својих разлога. Главни претставник омрзнутог бирократ-

" |ског режима, непосредни његов заступник у додиру са народом,

|капетан је оличавао својим поступцима све карактеристике тога -

јрежима. Пре свега, као извршна власт он је одавао прави лик режима, који су његови врхови желели друкчије да прикажу, користећи се за то и способностима свих оних проданих политичара и |журналиста о којима је било речи у Глишићевим сатирама. Капетан је својим поступцима одавао прави смисао политике владајућих, њихових законодавних мера и практичних програма, утолико

пре што се управљао по расписима свога министарства, а не по за-.

конима. Режим се, ради стишавања покрета у народу морао служити извесним либералистичким фразама, па чак и давати извесне слободе, путем законодавних аката. Али, да се не би капетан преварио па на терену по њима поступао, За њега су спремана посебна тумачења у расписима, која су му указивала да су то само нове

форме, а да све треба да иде по старом. Цела политика бирокра- /

тије, уосталом, и састојала се само у томе да се кроз нове формалне, законодавне уступке стиша опозиција, али да се ·стварна „власт бирократије ни у чему не окрњи, | Није капетан претстављао само чувара једног поретка, него ји експлоататора, пљачкаша, равног сваком другом зеленашу, али утолико несноснијег, што је за те своје интересе искоришћавао власт коју је имао.| Оно што чини вредност свакако најснажније Глишићеве приповетке „Глава шећера“ није само то што је приказао експлоатацију народа од стране бирократије — овде кроз један вешто нађен систем подмићивања који по себи није типичан; Глишић је кроз тај моменат капетановог „пословања“, који заокружава целину приповетке, приказао однос бирократије према народу, схватање дужности њеног главног претставника пред народом) полициски терор као метод владања, а с друге стране, повезивање тога претставника власти са осталим пљачкашима — укратко све оно што се тада надвило над селом притискујући га до те мере, да су прилике на селу постале најјаче и највидније изражено друштвено и политичко питање тога доба. Да ли оцртавање тих прилика код Глишића уједно указује на суштину кризе коју је Србија тога доба преживљавала, или претставља само снажно сликање попратних појава једног скривенијег процеса који остаје необјашњен, то је друго питање. Капетанов службени пут по срезу, који нам Глишић описује, то је жива илустрација смисла бивствовања капетана међу народом и као претставника власти, и као претставника друштвеног реда који је своје позиције заснивао на обичној пљачки народа. Ништа у капетановим поступцима није случајно, нити се ма и у једном

.

урии