Naša književnost

Глишићев реализам у с 5 15

поступку може наћи нешто што није срачунато на „одржавање поретка“ и обичну грабеж. Његов силазак међу народ у пратњи пандура са главом шећера, дељење правде, саветовање народа, сви звавични послови, све то иде у оквиру добро смишљеног плана. У једном месту ће капетан извидети спор око потеса, а обе парничне стране наизменце купиће од пандура Ђуке главу шећера; у другом ће извидети спор око воденице (опет уз помоћ главе шећера) и поучити људе да слушају власт и да јој буду при руци; У трећем — саслушати жалбе на учитеља који „развраћа децу“. И кроз педесет четири села свога среза — свуда ће наћи званичне послове: „негде извиди какав спор, негде нареди нешто, негде испи“

"ла да нема каквих бургијаша, итд., што већ иде у званичну дужност

тако врсног капетана.“ Путује тако врсни капетан по селима, кметови, општинари и млађи трче на све стране и наређују да се што боље спреми част. „Ту се кољу пилићи, прасци, јањци; ту се граде гибанице, уштипци и чцицваре; ту се тражи млад кајмак, сири млеко; ту се износи ракија препеченица од неколико година.“ Свуда је капетан добро дочекан и почашћен, и што је главно, свуда је добио ону исту главу шећера из торбе пандура Ђуке, да је понесе својој деци. И тако се једна тура кроз педесет четири села његовог среза завршава обртом главе шећера педесет четири пута по један дукат, и није чудо да се капетан у своме званичном послу у канцеларији толико занесе кројећи планове, да један акт заводи под „Нр. 54 дук. са 12%“. На тој глави шећера коју је само један сељак девет пута купио да је дотури капетану, капетан је подигао лепо имање само док траје радња приповетке, а њен завршетак оставља га како и даље „тера своје“.

Када овоме и свим другим капетанима полази све тако лепо за руком, како треба да се разуме њихово жаљење за старим вре менима, које се ту и тамо појављује у разговору са сеоским домаћинима2 „Нема ти данас ни берићета — ништа“, вајка се капетан. „Изопачио се и овај свет, Нико ти ту не поштује старијега: ни чиновника, ни попа, никога...“ Памтио је капетан она времена кад је био практикант па са шездесет талира „живео боље него данас као капетан“. А и народ је тада био друкчији. Раније, када сретне сељак капетана, макар и не био из његовог среза, он ће му „на читав пушкомет стати и скинути капу; чак Сјаше с коња па му ода чест“ — уосталом онако Како је некад морао'да ради и пред турским кабадахијама. (Са поштовањем отишло је у неповрат и штошта друго. Сећа се капетан и свога писаровања код покојног капетана Вула Илића. Када се враћају са сабора носе два пандура пуне вреће дарова. „Ту су ти чарапе, пешкири. јабуке, тканице, па богме и по неко руно и ћилим или јагње... А сад нико ни да се пошали.“

Времена су се стварно променила. И како Глишић каже на другом месту, у једној сатири, следећи мисли оваквих бирократа о некадањим „златним временима“ — „некад је све ишло својим редом: редом се пило, редом се плаћало, редом се говеда лизала, а сад

см

др