Naša književnost

Тлишићев реализам тл 4

да се бирократија смакне са својих економских и политичких по“ у

зиција, да се ограничи на извршење закона и одржање мира и | безбедности. А ти пекушаји избијали су увек новом снагом, за хваљујући развоју друштвених односа који нису стајали у месту, и који је довео дотле да на некадањим позицијама нахиских господара седе капетани, само њихова бледа сенка, зеленашки доушници. Доред капетана на селу видимо и зеленаша као изразитог пљачкаша, и то га видимо у тесном пријатељству са капетаном и са целом оном групом која наздравља властима. Однос капетана Сармашевића и згленаша Узловића у „Глави шећера“ врло је срдачан, штавише и послован. Капетан се редовно интересује како стоје Узловићеви клијенти, и готов је да му прискочи у помоћ, утолико пре што и сам очекује који бољи комад. „Да ми њему дрекнемо... И тако је мени веома запело око за онај његов виноград у Прљинама“ — предлаже и сбразлаже капетан Узловићу кад се овај жали да траљаво иде са интересом код једног дужника. Тако се капетан редом распитује за дужнике, стојећи увек Узловићу на услузи: „Само ако где запне — мени ти ЊИХ, па ћемо ми њима добош пред кућу!' Такав је и капетан Вучета у приповеци „Свирач“, пријатељ газда-Милунов, коме „свакад држи страну“.

Све ове гуликоже народа међу собом су повезане, а често |“ видимо и на окупу, на весељима, „све по избору“, као оно на | слави зеленаша Узловића, на којој се напија „у здравље господе и онога ко измисли господу“, у здравље „добрих људи“ који по“ штују господу, у здравље домаћина који је „трудом стекао свој поштени дом и у дому махала и захире“. Весела је та гозба и бучна, „баш одавно није било толико хуке и чуда ни у Владимир- | цима, где је капетанија, акамоли у Крнићу“. Али то весеље није само бацило у засенак среско место, него и среску главу. У свој је ипак на низбрдици.

својој величини, у центру пажње, капетан | Узловић, општински ћата, зелени "стаје у исти ред са капета-

ном, Па иако му одговара „улагујући се и стављајући понизно

руку на прса“, он уме,и на равној нози да се нагађа око виногра-

да у Прљинама и да се цењка, на шта капетан мора њему добро- | душно да узвраћа, тапшући га по рамену. Некада, у „златна времена“, капетан није зависио ни од каквих зеленаша, нити је са њима морао да дели залогаје, а још мање да преко њих долази до залогаја, као извршилац њихових поверилачких тражбина. Зар се и у овоме не налази одраз онога што је чинило суштину економске и политичке борбе буржоазије против бирократијег Наравно, економска. и политичка борба отишле су тада већ добар корак даље, али у сенци те борбе, у сенци новог економског раз витка одигравао се и овај процес на селу. У каквом је он односу према тој борби, у каквим су односима у тој фази биле сеоска и варошка буржоазија, то је друго питање. Изгубивши своје економске позиције из разлога далеко јачих него што је појава ова-

вани

+