Naša književnost

од дванаест година остао је код тутора, који су га дали код неког болтаџије у Београду. Тамо се Пупавац упледао на свога газду „да је чак и само понашање, и нарав, и говор дотерао сасвим на калуп газде његова“. И када је мало по мало „завезао неку крајцару“, оде у једну паланку, отвори дућан, и поче своје пословање. Зеленаш Узловић је, такође, са села. Чим. је изучио мало основне школе, одметнуо се од оца и пустио се у пискарање по сеоским канцеларијама и адвокатисање, изучио у прсте све законе, после се докопао општинског писарства, и на тој својој дужности, „штедећи и мучећи се“, стекао. Писар Видак обогатио

-се „онако исто као што су се обогатили многи и многи општински

писари по селима: пискарајући сељацима за скупе паре, адвока“ тишући им такође за скупе паре, дајући им новце у зајам, опет за скупе паре“. Најзад и ћир Трпко, о чијем се пореклу не говори поближе, почео. је одоздо. Као мали, продавао је бозу и кокице по београдским улицама, а после отворио механу у једном селу под Космајем, уз механу и дућан, а уз то обоје имао је и двеста оваца, велики чаир, њиве и друго имање. Е

Уочљиво је да Глишић слика све те зеленаше разних врста као пљачкаше сељака, па било да су они први слој експлоататора на селу, или последњи у вароши „Он ће их наћи доста на селу и у паланци, а потражиће их и у Београду, међу болтаџијама који су се наређали од Теразија преко Стамбол-капије ка великој пијаци, и продају рухо и робу што их троши сесски свет. „Оди, снашо, 'оди! "Оди да пазаримо... "Оди, пријатељу, рува тема вичу калфе и намамљују, „а сиромах сељак пролеви као кров шибу“. , 2

Све те гуликоже окомиле су се на сељака, па било да су на селу, у паланци или вароши, а њихово пословање састоји се у зе-

· ленашењу најодвратнијег облика, грубој пљачки, изигравању за“

кона. Такво пословање, видимо, иде доста лако, и многима се, као Џупавцу, спекулација са давањем новца под интерес толико осладила да су наумили „само њу терати, — само интересирати и од интереса живети“. ;

| | Жртва је увек сељак. Али шта је то што сељака тера под

руку зеленашима2 Зеленашење је могло да се. „ослади“ многима“ зато што је било рентабилно, а то је било само због нужде сељакове да се задужује. Одакле је поникла та нужда> Глишић не расветљава ово питање, Сељак се из било кога разлога задужи, а после све оде у суноврат. Или се чак сељак намами на лепу робу, па се задужи код трговца, а дуг после расте сам од себе у зелевашкој прогресији. „Био је честит човек, али се некако заплете у дуг“ — каже се на једном месту. „Знаш, кад се оно ономадне оделих од брата, — прича сељак Радан, — остадох једин, са женом и децом, Куд ћу и шта ћуг Не знаш шта ћеш пре; је ли вратити стоку, је ли притврдити ограду, је ли оплести, је ли окопати... Дај да се задужи, да се начини макар мало крова над главом.“ Очигледно, инокосни сељак, који није могао из свога посе-