Naša književnost

Глишићев реал=: 81

свирача за слугу, стављајући у уговор да њему припада и бакшиш који свирач добије на свадбама и весељима. Редован најам, који се није заснивао ни на каквој подвали, него на легалној експлоатацији радне снаге, нигде се не помиње. Отсуство тога је приметно, и често се поставља питање — на чему се одржава и развија велики посед» Газда-Рака, на пример, уопште нема најамника: „године омахнуле, свет се искварио, неће млађи да те слуша, а овамо извлачи и краде где што дочепа“, — жали се он. Не држи најамнике јер се боји да они њему не подвале; упрегао је синовца Пају да га слуша у свему, да чува волове и свиње, иде по дрва и у воденицу, и где год што затреба. А на чему се држи велико газдинство газда-Раке, који је „сам као пањ“, и имао само тог синовца2 -

Као што није додирнуо најамни рад као редовну појаву, _ Глишић није дао ни просечни пут сељака лишеног земље у најамнике. Када Радан због убиства зеленаша Узловића оде на робију, и жена му убрзо умре, његова се деца „потуцају по најму“. Свирач Среја, који је и добар сеоски мајстор, а и свирањем заради добру пару, не уме да је окрене. „Ако коме што узајми, а

то је почесто чинио — пропадне му: ако уложи у каку радњицу —- и ту му пропадне; ако почне да чува — и тад му се мало по мало измигољи пара“. — „Баш штета што овај момак нема сре-

ће, а овако вредан и поштен“, говорили су људи за њега. Није чудо да вредан и поштен човек није тада могао имати такву „срећу“ као зеленаши. Али, да ли су само таква средства примењивана у доба у коме је и о коме је Глишић писао2 Да ли се читав економски и друштвени систем Србије седамдесетих година прошлог века заснивао на насилној пљачки и безакоњу, односно изигравању закона подвалом и бруталном силом> Зар се није појавило нешто. што личи на редован и законит однос, зар се није санкционисала и нека редовна, „поштена“ експлоатација2 Где су они које није никакав трагичан удес отерао у најам као Раданову децу, или „недостатак среће“ у обртању новца, као Среју свирача Шта је са најамницима којима није подваљено у уговору, него који имају законит уговор о продаји своје радне снаге» Зар се човек није могао богатити трговином и ако није закидао на кантаруг ашто се свако стицање и обезбеђење положаја тих пљачкаша псјављује као изигравање законитости, када је њима власт ишла на руку, и када су владајући стварали те законе да обезбеде своје интересе, а не да заштите народ од самих себе» Зар нису легалним средствима могли уживати свој привилегисани положај, или —- шта их је кочило да га још боље законима обезбеде» == Веленаши и трговци које је Глишић описао почињу сасвим од почетка, „од једне паре праве три“, даљим обртањем стварају читава богатства. Шта даље израста из њиховог богатства, који је даљи економски и друштвени смисао тога што имање и новац из туђих руку прелазе у њихове, што су они сваким даном све богатији2 Шта се даље ради са богатствима која се пљачком купе на

6 Књижевност