Naša književnost

Тлишићев реализам

себно обради. И није тако једноставна, да би се могла укратко резимирати ради оцене у каквој вези стоји Глишићево стварање са идејним потстицајима које је Марковићев покрет давао књижевним ствараоцима његовог доба. Али се извесни закључци непо“ средно намећу. Глишић, који је почео своје стварање у доба пуног замаха Марковићевог покрета, имао је велику оштрину погледа у захвату сеоске стварности, али није могао превазићи оквире Марковићевих схватања. И зато у анализи његовог стварања седам“ десетих година у односу на друштвену стварност Србије тога доба остају толика отворена питања, од којих смо многа већ побројали, — у основи иста питања која се постављају и при анализи Марковићевих погледа.

Марковићево обележавање линија друштвеног и економског развитка Србије било је резултат анализе политичких прилика Србије у којој је још владао бирократски апсолутизам; Јњега либерал-

=<“ на авангарда буржоазије није успела да ликвидира, већ се сама

разбила под ударцима његове песнице. Политички догађаји које је Марковић будно пратио, говорили су му да режим лако не напу- . шта своје позиције, и навели га да у паралели са класном структу“ ром запада, у још недовољно издиференцираним друштвеним одно-

_ сима Србије у бирократији види експлоататорску класу, у народу

— сељаштву — експлоатисану. И у првом пресеку друштвене структуре Србије, који је Марковић дао у своме саставу „Политички и економски положај радничког сталежа у Србији“ — већ се јасно види схватање да „на земљоделском сталежу стоји свом својом тежином сталеж занаџија и трговаца, а поврх ових — сталеж бирокрације“. Да Марковић у основи није променио своје гледиште на структуру српског друштва тога доба, види се и из осталих његових списа, а и кроз саму његову политичку борбу. Правац његове политичке борбе био је одређен његовим обележавањем производних и непроизводних класа друштва и њихових односа. Бирократија држи у покорности и експлоатише народне масе зато што их обмањује, а сталеж занатлија и трговаца користи се потребом бирократије и вароши за луксузом. Рушећи бирократски сталеж, народ би срушио и све оне који њему служе, и могао би да заснује друштво на праведним основама, у коме би био ослобођен експлоатације. Буржоазију као друштвену класу Марковић у Србији није видео. У трговцима је гледао непроизводан елеменат, који може да постоји захваљујући потребама вароши и бирократије која у њој седи. У либералским политичарима видео је поборнике либералних идеја запада, које нису могле ни по себи, а још мање по капиталистичком ставу либерала у Србији донети ослобођење народу.

Марковић је сматрао да већ само освешћење народа и његово увлачење у борбу против бирократије може спречити да друштвени развитак Србије пође оним путем, на који је запад већ зашао. Зато је водио борбу не само са режимом, него и са либералима, било да су се спрегли са режимом или не, разоткривајући либерал~