Naša književnost

У М

ЈУ

Књижевност

ну политику, јер је осећас да она управо иде у борби против бирократије за тим да развитак Србије упути оним правцем којим је он текао на западу. Сама та Марковићева борба показује да је он, оцењујући ситуацију, сматрао да либерали желе да упуте дру-

штвени развитак оним правцем коме је он' супротстављао други,

истичући његове предности, у интересу народних маса. Марковић“

је видео жеље либерала, а не и то да је политичка борба либерала само ргзултат одређеног ступња у развоју буржоаских снага, на коме је била потребна оштрија политичка борба, да би се уклонио апсолутистички режим као кочница даљег развитка. Пред собом је видео бирократску стварност, у прошлости развој који је оснажио бирократију, у будућности — отворено питање којим ће се путем поћи: „Данас, при подизању наше индустрије стоји на дневном реду животно питање: хоће ли индустрију подићи акционарске или кооперативне дружине (радничке задруге)“ — писао је Марковић, занемарујући чињеницу да индустрију може подићи онај у чијим је рукама капитал. Капитал у Србији, његову снагу, процес којим је тај капитал створен да би у његово доба тражио своју већу концентрацију и шири размах, Марковић није видео. Виделе су се, и биле су сувише јасно изражене тешке последице процеса који се

"одиграо и који је још трајао, а нов процес који је настајао скри-

вено се развијао и Марковић је сматрао да је још увек отворено питање којим ће правцем ићи даљи развитак Србије, сматрао је да се може избећи оно што је стварно већ било ту. И зато је веро вао да се освешћене народне масе могу супротставити стварању капиталистичког поретка.

Када се имају на уму Марковићеви погледи, разумљиво је зашто се ни у Глишићевим делима не појављује буржоазија у својим изразитијим пртама, карактеристичним за тај период. Ствар се не може објаснити тиме што се Глишић ограничио на сликање при“ лика на селу, јер се и само то ограничење показује као последица схватања друштвених супротности града и села, бирократије и сељаштва. Сељак, земљораднички сталеж, како је Марковић схватао, био је експлоатисан, он је за Србију био оно што је била рад“ ничка класа на западу, а бирократија је била сталеж експлоататора. Њихова тако постављена супротност могла се непосредно са-

гледати само на селу. Међусталеж — занатлије и трговце, такође

схваћене као експлоататоре који уз помоћ власти исисавају сељака, Глишић је могао дати опет само у том непосредном и најкарактеристичнијем додиру са сељаком, било на селу, било у вароши. Буржоазију као класу која се развија, која је носилац капиталистичког поретка, која од опљачканог сељака, дигнутог са земље, прави најамника на великом поседу или радника у индустрији, — све оно што настаје у утроби „бирократског поретка“, обележавајући да је Србија загазила на пут капиталистичког развитка, Глишић није могао да види. У , Уколико пљачкање сељака које нам описује Глишић по својим методама показује сличности са процесом првобитне акумула-