Naša književnost

Тлишићев реализам Зе: пи ; КЕ | 87

ције капитала, питање је да ли је то најтапичнији вид првобитне акумулације у Србији, а такође је питање да ли је првобитна акумулација капитала процес који је најкарактеристичнији за тај период развитка Србије.

Разумљиво је да Глишић није могао наслутити првобитну аку“ мулацију кепитала, или њене последње изданке у оном што је тако живо насликао. А да то ни сам Марковић није наслутио, јасно је већ из тога што је даљи економски развитак Србије постављао као отворено питање. Да се та пљачка, о којој код Глишића налазимо и сувише драстичних описа схватила као услов за развитак капи“ талистичких односа, у таквој свеглости би сама вероватно била, „у својим нијансама, друкчије приказана, дало би се осетити и све оно што је пратило борбу за пуни размах буржоаских снага, за омогућавање рентабилног пласирања капитала-у производњу. 'Можла би се ту и тамо указао и лик буржоазије у њеном даљем про- 8 сперитету. Па ако би се Глишић и задржао само на селу, указао би | АЕ јасније на даљи пут зеленаша који је стекао довољно средстава | да може покушати друкчији, можда и још уноснији обрт, а ако не, јасније би показао зашто сви ти његови зеленаши остају на селу, или у близини села, или послују са селом, и то увек на исти, пљач“ кашки начин. Зеленаш Пупавац после свога пословања у паланци, када је неколико сеоских оближњих кућа упропастио, и доста сте“ као, продао је испод руке робу, уступио дућан другоме, покупио новце што их је раније раздао под интерес и отишао — „некуда“. Очекивали би да ће почети нов, уноснији, и за то доба новији, ти_пичнији обрт капитала. Али не. „Чак после виђали су га људи час у једној, час чак у деветој паланци. Све нешто путује...“ То је све што нам Глишић каже о Пупавчевом даљем пословању. Радња приповетке скреће у другом правцу.

Видели смо раније основну разлику бирократије коју нам слика Глишић од оне некадашње која је и на позицијама локалне власти имала далеко јачи друштвени положај. Видели смо и ликове тр“ говаца чија каријера потсећа на некадашњи водећи слој младе буржоазије, свињарске трговце, Али и та бирократија, и ти трговци, и они зеленаши које нам Глишић приказује, све је то већ превазиђено у његово доба. Бирократија у својим врховима и по првенстве ним одликама у друштвеном и политичком погледу није оно што и срески начелник, Глишићеви трговци и,зеленаши такође нису врхови буржоазије. И зато се живот и пословање бирократије и зе: ленаша, као и њихов међусобни однос, не могу схватити као карактеристични, још мање типични за друштвене односе који су својим развојем изазвали дубоку кризу Србије тога доба. У врховима

"бирократије и буржоазије стремљења су била нешто друкчија, а " њихов међусобни однос био је друкчији, било да се повремено заоштравао или ублажавао. И не само да њихов однос није онакав као ниже власти и зеленаша — него се чак и однос варошке буржоазије према овим зеленашима заоштравао.