Naša književnost

МУ 537

серансоа Рабле · 139

двадесетак година касније, када је већ Рабле био славан лекар и познат писац, у збирци својих стихова.

У време када је Рабле писао ове стихове, готово сви истакнутији духови служили су се, нарочито у дописивању, ученим језиком, обично латинским, ређе грчким. Будући писац Гаргантуе и Пантагруела, романа који је остао и као најзначајнији споменик француског језика ХМГ столећа, послужио се у овим стиховима, и поред тога што је одлично владао латинским и грчким, језиком „вулгарним“, народним, којим су говориле неуке масе његове домовине. Тако је Рабле, већ на самом почетку своје књижевне делатности, наговестио великог будућег творца који ће се, за распростирање и величање идеја хуманизма и Ренесансе, послужити плебејским књижевним родом, сатирично искоришћеним пикарескним романом, и плебејским књижевним изразом, сочним и живописним говором широких народних маса.

У међувремену, Рабле ће се обилно служити и латинским језиком, не само у својим ученим публикацијама, него такође, у саобраћању с истакнутим духовима времена, и у својим бројним писмима, од којих је до нас допрло једва десетак. У тим писмима, често необично занимљивим по изванредном богатству запажања и судова, једва ако се може наслутити онај толико типичан и моћан раблеовски дух, који прожима његово главно животно дело, Гаргантуу и Пантагруела. Тог плебејског духа; духа оштре сатире и сочног израза, већ је знатно више у оним годишњим злманасима што их је уређивао и сам делимично испуњавао сваковрсним политичким и временским претсеказањима, озбиљним и алегоричним, с пуно комичних и шеретских елемената приступачним најширим слојевима народа. Но ту врсту литературе, тада необично распрострањене и која увелико рачуна са неукошћу читалаца, која користи духи шалу за физиолошко изазивање смеха, исмејао је и сам Рабле у својој. свешчици Пантагруелска- претсказања (1533), у којој, устајући против мистификација које су настале „у сенци чаше вина“, и сам се с њима врло обилно служи.

Како је Рабле, који је уживао глас савесног научника и врлог ерудита у стварима античке и средњовековне културе, у пр“ вом реду медицине, права и природних наука, дошао на мисао да напише једно сасвим друкчије дело, дело чисте књижевне имагинације, остало је непознато. Извесни биографи, који ни једно питање неће да оставе без одговора, јер то схватају као част позива, настојали су да тај значајни преокрет у Раблеовој литерарној делатности објасне околношћу што је један од издавача за које је он радио, објавивши извесне научне публикације, запао у новчане невоље, из којих га је Рабле хтео да извуче штампањем једног дела за које је веровао да ће наићи на пријем публике. Без обзира да ли су ове претпоставке тачне, остаје чињеница да је Рабле, — по редоследу досад пронађених изда-

аи а ааја