Naša književnost

146 Књижевност

нема свог органског филозофског јединствал Чак и под претпоставком да је тачна мисао Пола Стафера, коју усваја и развија и Анатол Франс, да Рабле није био свестан оних идеја које су касније пронашли у његовом делу, не би се смело изгубити из вида да је Раблеово књижевно дело, више но и једно друго у том раздобљу које је тражило свој израз првенствено у области мисли, морала и религије, инспирисано и прожето новим филозофским духом: духом оштре, трезвене негације хришћанског идеализма и средњовековне мистике, духом свесне одбране права човека као. овоземаљског бића на стваран живот у царству „химера и ефемерности“.

Борба за стварног човека, којом је прожето и Раблеово дело, није била борба за једну филозофску апстракцију. Да би добила пуни људски смисао, она се морала водити на свима духовним и животним поприштима. Док је код црквених реформатора и песника француске Ренесансе имала мање-више затворен карактер, ограничен посебном облашћу религије или поезије, што не значи да није била без својих практичних друштвених последица, у прозном делу Раблеа, тој стварној приповедачкој енциклопедији људскости и животности, она је добила готово свеобухватни карактер. Огромно животно искуство и универзална образованост омогућили су Раблеу да се у своме делу осврне на готово све гране тадашње људске радиности, да претресе проблеме из готово свих области људског знања. Он приказује разне друштвене слојеве, обесне и моћне, трговце, сељаке, ратнике, интелектуалце, свештенике, занатлије и раднике; он поставља и решава питања из области религије, филозофије, медицине, педагогије, географије, историје, астрономије, литературе. Ту изван» редну ширину Раблеовог дела, које нас свестрано уводи у царство материјалног и друштвеног живота онога времена, уочио је још његов нешто млађи савременик де Ту, који је језтровитом формулом подвукао да су у Раблеовом делу „као на позорници приказани сви услови живота људи и краљевства“. 5

Филозофски дух који прожима Раблеово приповедачко дело, — далеко од тога да претставља у себи затворен, логично спроведен и целовит филозофски систем, — има изразито прогресивни ренесансни карактер. Позитивиста Гистав Лансон у суштини је тачно осетио његов напредни људски и ослободилачки смисао: „Ево црте доминантне и као кладенац дубоке свег његовог генија: он је волео живот, шире, потпуније него иједан од његових интелектуалних предака или потомака, као што се могао волети једино у том веку, и у том раздобљу века, у првом величанственом полету ослобођеног човечанства, које хо-

1 „Треба рећи да Раблеов програм нема неку изузетну оригиналност. Раблеове идеје обично и нису његове: оне изражавају оно што би се могло назвати просечним мишљењем просвећених кругова.“ (Жан Буланже: „Рабле, Париз, 1942, стр. 38, на француском).