Naša književnost

Франсоа Рабле

ће све у исти мах, и све без мере, знати, осећати, и деловати. Рабле воли живот, не по неком систему и апстрактно, већ по инстинкту, свима својим чулима и свом својом душом; не идеју о животу, не извесне видове живота, већ живот конкретан и осетљив, живот живих бића, живот тела и живот духа, све његове облике, лепе или ружне, све догађаје, племените или ниске, у којима се живот очитује.“

Та љубав према животу, о којој Лансон тако китњасто француски говори, има као невидљиву претпоставку сло бодан однос човека према природи и друштву слободног човека у природи и друштву. После вековне море ропства и тираније, човек је, на прагу свог ослобођења од земаљског и небеског су“ жањства, почео поново с наивном стваралачком радошћу да открива лепоте стварног живота, да осећа вредност својих моћи у њему. Рабле је најизразитији песник те пробуђене енергије ослобођеног човека. Он је опева и приказује, он јој се диви, он је афирмира, он је и сам понесен и надахнут њоме. У његовом делу кључа радост што може да ужива, без предрасуда, скоро епикурејски аморално у свим земаљским хранама, с алапљивошћу изгладнела човека пред којим је постављена богата трпеза. Не варајмо се: и џиновске физичке пропорције његових јунака, и њихова легендарна облапорност, и сласт с којом врше своје природне фувкције тако баснословно често и обилно, — ма колико да их сам Рабле посматра под лупом која све њихове радње чини гротескним — само.су знак колико је Рабле, као веран тумач духа своје епохе и сатиричар који осећа битне тежње времена, давао важности природним потребама, хтењима и функцијама човека.

Но у том опојном вртлогу сласти и уживања, који је утолико привлачнији што је настао после векова аскетског одрицања, за Раблеа нема ничега што би имало већу цену од самога човека. Усред ненадмашних дражи и лепота природе, што се откривају свакога тренутка и посвуда, моћне.по дејству и опојности, Раблеов идеал човека, кад би могао да влада својим прохтевима, требало би да остане хладан и строг, стоички супериоран у свом насмејаном олимписком ставу. Нема врлине ни порока, сласти ни бола, лепоте ни ругобе које би га смеле избацити из

· става мирног и трезвеног расуђивања. „Јер, — учи сам Рабле, —

сва добра што их небо наткриљава и земља садржи у свим правцима, висини, дубини, дужини и ширини, све то није достојно да нам узбуди осећања и помути памет и дух.“ Чини ми се да се У том рационално-стоичком језгру Раблеовог пантагруелизма, — тој филозофској радости духа који све прима али се ничим не узноси, — може сасвим јасно осетити онај спој ренесансног оптимизма и сублимно-апстрактног хришћанског мора-

· ла, који је тако карактеристичан за Раблеа као мислиоца.

1 Гистав Лансон: Историја француске књижевности, тринаесто издање, Париз, 1916, стр. 255 (на француском).

10

пен а аЉе А инв аи

ји

•

прати ТА а