Naša književnost

148 5 Књижевност

Раблеов религиозни живот није био нимало једноставан. У доба младости, када је формирао своје погледе, и у зрелим годинама живота, када је своја схватања примењивао на делу, у Срранцуској је у самој цркви трајала једна дуга, тешка и упорна борба: борба о смислу и значају религије, о врелима њеног морала, о карактеру њених установа, о њеној улози у животу човека и друштва. Хуманистички мислиоци, од којих су многи били, по оцени Жана Платара, „добри хришћани који нису хтели да напусте цркву“, активно су учествовали у тој распри, они су осећали да и од решења тога питања зависи даљна слобода људске мисли, могућност њеног будућег развоја. Током саме борбе, која је, захваљујући безочној нетрпељивости паписта са Сор-ч боне, добила невероватно оштре облике, већина хуманиста пришла је Калвиновом реформаторском покрету, који је једно време подржавао и двор, док је врло мален број најслободоумнијих и најрадикалнијих успео да се ослободи религиозних предрасуда уопште, да се уздигне до атеистичких филозофских схватања. Свештеник, кардиналов љубимац и краљев штићеник, Рабле је целог живота остао у крилу католичке цркве. Но то му није ни најмање сметало да као слободан мислилац, и у најосетљивијим религиозним питањима времена, заузме независан став, често непоћудан и једној и другој зараћеној страни. Исто толико колико му је код ортодоксних паписта сметала нерасудна догматичност, која је спречавала свако слободно истраживање и размишљање, толико му је била страна и Калвинова догматична побуна на традиционалну догму, која је са своје стране, нарочито после објављивања Установе хришћанске вере, тежила да слободу људске свести сведе, у оквиру својих реформаторских схватања, на категоричне прописе и круте рецепте. Стојећи сам, између два табора, као видљива мета и једнима и другима, ,ол је примао ударце са две стране пошто је био реформиста за католике, паписта за реформисте“, по тачном изразу Анатола Франса. Ако су му званични претставници Сорбоне забрањивали књиге као погубну јерес и нападали га као сотону у људској сподоби, ни калвинисти му, огорчени његовим резервисаним ставом према покрету реформе, нису остали дужни. Сам Калвин се удостојио у својој Расправи о скандалима да напише како је Рабле, „пошто је неко време уживао у Јеванђељу“, дошао до убеђења да се „људска душа ни у чему не разликује од псеће и свињске.“

У овој јетко израженој мисли крила се крвава оптужба против Раблеовог материјализма. Уствари, ако се том појму придаје онај садржај и онај смисао који ће му доцније дати француски ХУШ век, и у њему, првенствено, филозофи енциклопедисти, дакле ако под тим материјализмом подразумевамо једну мањевише заокружену филозофску концепцију, онда је на основу