Naša književnost
Download:
Show in BnLViewer
Жао МИ ЈЕ
Жао ми је:
поигтрат се никад нећеш
УЗ дрворед по сокаку.
Ни топола лаки трептај у прољеће зјене твоје видјет неће.
Очи твоје не видјеше радост птума,
ни токове горске бучне, пјенушаве кротке вале; не видјеше цесте 6'јеле птто протичу низ дубраве: брзе лађе кад заплове низ модрине,
у даљини рудо вече
кал на њима зашали се!
Руке твоје не оприја мека зрака напет сунца испод гора,
у очима не заблиста благост јутра. и бјелина не ограну наштих зора.
Никад не чу пјесму птица шјесмо рама,
нити видје свјетлост дана. Не осјети радост дома.
крај огњишта: А твоје добре, мале очи угледаше зид тамнице више ништта!
Коме си ти дужан био, мали брате:
Ни име ти не дадоше само метар: катран-мрака од тамнице
и два педља пусте земље иза жипе!