Naša književnost

Музички преглед С јр – - 7 620

= -

Диритент овог концертног -шреграма изабрао је од девет Малерових симфонија још: понајједноставвију, најпристуначнију, вероватно и- зато што она не захтева толика чудеса од инструмената и хорских маса колико

- је потребно рецимо за осму Малерову симфонију. Ова четврта не потребује, на пример, ни позауна ни бас-тубе, нити јој је група дувача особито наоружана; има, истина, добро развијену групу инетрумената-уда=

раљки, али, све у свему скромна је по апаратури, док од људских гласова _

стражи само један, женски. Но оно тшто она императивно тражи, за. чим љуто цвили, то је особити начин извођења. Она, као и све друге Малерове симфоније, потребује изванредну нијансираност фразирања, хиперсензибилно ухо диригента, бескомпромисно настојање његово да се свака ситница одистикнески чује (онако као што је сам Малер, диритент без' премца у своје време, неотетупно тражио, кињећи немилосрдно себе сама огромно високо постављеном нормом квалитета, истршиљујући непоштедно бечке филхармоничаре у тесању, шлифовању, израђивању студиозног дела до - управо чудесне перфекције. Одмах да кажем да је извођење Симфонискот

оркестра НР Србије, да је диритентски посао Оскара Данона у овој при-

лици — музичко дело достојно признања. Шта више, диригент Данон, ако се не варам, никада раније није поститао таку суптилност звука, тако утанчана пианисима, тако добро измерени покрет тонске струје, као овом - приликом. Овај концерт је најзначајније његово. досадање постигнуће и значајно је уошште, у свим упоређењима и релацијама. Оно што напред изгледа као замерка, јесте једна начелна мисаона тужбалица што ствари музике уопште, У свету, не иду на горе него клизе на доле, што се загу"био, уопште узев, један степен чула слуха који скоро онемогућује да се

прави, аутентични Малер уопште још чује. Има ту, несумњиво друштвено-

историске неумитности, па не вреди кукумавчити, утолико пре итто је за претрпљену културно-историску. шттету надошло много штошта, можда и значајније од изгубљеног. Ипак, предлажем правим музичким интересентима да на један по мало настран начин прочитају Малерову партитуру (уколико је, авај, могу наћи): да прочитају оно што је у њој — без шале мислим тако — штампано словима, дакле: речи, речи. (У шепној партитури издања куће „Универсал“ у Бечу, то је, увек, паралелно на немачком и италијанском језику. Тим методом упознавања свак може открити колико је огромно Малеру значио интензитет звука (све нијансе од најти-

шег до најсиловитијег, све комбинације разних динамичких ступњева и. сви покрети динамичких промена), затим, колико му је важан био темпо

(тј. сзе могуће нијансе брзина којима се нотни текст излаже, све могуће

агогичке ромене и прелази). За оне који познају инструментацију, читање

нотног текста откриће пак, колико је у Малеђовом делу важан колорит, мешавина инструменталних боја. У овоме управо и јесте теза речене примедбе: Малер је прилично занемаривао квалитетну страну самих тема. Он просто није много полатао на њихов избор. (Сетимо се да је Бетовен на тему Дијабелиевог валцера начинио 33 варијације: којима нема равна. Но то је друга ствар. Онда је тежиште било — на форми.) Код Малера је тезсиште на тембризацији, на боји звука. Уједно са тим иде код њега и задатак артикулације, начина произвођења тона и начин како ће се два-три