Naša književnost

630 - | | -—___- _ _ Књижевност |

суседна тона један с другим спајати (ебао, зфассаћо; тпагсајо итд.) У сим= фонији о којој је реч у њеном другом ставу, има соло-виолина, Она је наштимована за цео степен више нето што је нормално (дакле, а — е: — 1

нез). Носећи мелодију једне неузрујане, уједначене итре, без хитрине али и без попустљивости или устука, тако затегнуте жице бојадишу на особен начин тон мелодије, чине га „гласом из грла“, као промуклим, на прегнутим,_ некако неприродним.- Малер је у партитури означио да тај тако штимовани инструмент треба да звучи „као фидл“ (стари немачки назив 38 средњовековни тудачки инструмент сличан виолини). Кад знамо

- колико је Малер осећајно био привезан за старе народне песме, особито _

за збирку | старинских лирских песама — занатлијских, грађанских, сељачких = коју су под именом „Дечаков рог изобиља“ (буквални превод би био: "чаробни рог) Аким фон Арним и Клеменс“ Брентано 1806—1808 год.

_ издали ~ Хајделбергу, кад знамо колико су многобројне „средњовековне

гравуре приказивале ђавола или алегоричну фигуру смрти како свира У „фидле или „виелу“ и кад ослушнемо лендлерску али ледену, бескрвну и језовиту баш по својој "боји мелодију ове немило пренапете виолине, онда. читав овај став еимфоније престаје бити забаван, безазлен или баналан (иако он то искључиво то тематском карактеру прилично јесте). ца ли ишта јасније говори о значају инструменталне боје као носиоца карактера и смисла Му 0 става у Малеровим делима · него овај наве- | дени пример = 5 у Међутим, да би карактер и смисао ове симфоније, пуне- прен туне једноставних, валцерских, типично Ма лОГрара неким, бечких мелодија, пластич=

_но искочио из „мртвог слова на хартији“, из нота, потребно је са најве-=

ом осетљивошњу уважити све ознгке темпа, нарочито све индицирана тромене (рекли смо већ да композитор даје доста таквих упутстава) ти све ознаке динамике, сва промене интензитета тона, све градације и сплашња= вања, „дисање“ тонске. фразе. У случају овог композитора није то општи, свагдаштњи И увек оправдани захтев техничке перфекције, цизелирања, птлифовања. Овде је у питању сито много елементарније него што би било испуњавање жеља естетичктм сладокусцима звука — у питању је хоће ли се добити карактер и смисао саме композиције, дакле сам њен садржај. Најзад, са. свим овим У најтешњој је вези артикулација тона, сасвим изводљива и реална специфична ' категорија музичких квалитета када је у питању гудачки инструмент (у највећој мери артикулациона делатност дејствује на одређивање и обележавање карактера 1 музичког става — у људском гласу). Малер је и у том погледу брижљиви водич диригенту. Када он, та пример, код 123 такта трећет става ове симфоније пругој

виолини даје упутство „Ш али велики тон“, морамо бити начисто да „велики

тоне“ овде није „јаки“ јогназто тон (јер је композитор. изричито навео: пианођ, што значи да свирачи ове виолинске групе морају самим начином

· произвођења · тона, одређеном "мером притиска гудалом о жицу или брзи-

ном превлачења гудала преко жице. (употребом веде дужине гудала), одређеним начином везивања једног тона за други, дакле артикулацијом, постићи што композитор тражи. Малер каже хорнистима: „весело исту-

_ пајући“, "тиме допуњава. већ, записани знак о) што значи да се још- о

~

~ + 5 5

~