Naša književnost

зе

Књижевност

усађена у колоритне инвенци: је његове оркестрације, скривена је у нерво"зним, грчевитим, плахим или клонулим темпима његовот променљивог

симфониског језика, уткана еру вегову замисао о вибравтној, устала-

саној покретљивости динамике његових _симфониских ставова, зависна је од начина симфониске „дикције“ каква ће се применити у оеализен вању његових композиција.

Упоређена са свим трима. ПРЕ О ДИМ симфонијама, Малерова четврта

је право смирење, одмориште, заклањање од ужарене силине. проблема који су га растрзали у првој, друтој и трећој симфонији. У четвртој симфонији Малер се окреће животу "обичних људи, свакидашњици, грађан-= ској обичности = не да је слави и велича, но не ни да јој се руга. Паро"дистички моменти, којих има у овом делу, пре су блага иронија, помало грка туга и подоста интелектуална измиреност, истина „на дистанцији“,

са наивностима и безазленостима од којих га је његова проницљивост неповратно удаљила а које је његова топла хуманитарност тражила као утеху и починак. У четвртој својој симфонији Малер је постигао приближење стилу живота милиона људи обраћајући се оном што је најповршније, најспољашније на том животу. Никакво чудо што је из тог угла тледања морао видети и мале радости, и сиву безличну свакидашњицу навика и механизованих, обичајних радња људи, па је зато сва музика, по. тематском градиву, заиста обична, доста. пута и банална. Но она је свесно, на неки. начин „програмски“ банална (програмска у музичко-терМИнолОШкоМ. смислу те речи она није). Добро извођење, какво је било на

концерту нашег симфониског оркестра са" Даноном, омогућило је пажљи-.

вом слушаоцу да назре Малерове псевдо-наивности. " Перфектно извођење, које би савршеном динамиком, до крајности. диференцираним темпима и знатно израђенијом артикулационом техником (као да је сваки инструменталист' концертантни солист) открило дубоке мислилачке кризе мМалерове, његово грозничаво- -будно стајање пред „вечитим тајнама“ сложе-

ности света и стварности, њетову трометејску смелост и При И Тан НЕ кло-'

нућа, — морам рећи, запањило би нас баш у овој „маловарошкој“ симфонији, Колорих идеална динамика, муњевите. трансформације темпа (Малер У трећем ставу каже: „Одједном врло брзо“, или „Сасвим изненада. споро“, па чак каже са) Тредахнути!“), силна жива артикулациона делатност инструменталиста откриле би: нам све Малерове вул· гарности лендлера у њиховој драматуршкој функцији, као општи тон за нешто сасвим лично, као "обичности о којима он лупа главу. Тон би постао јасан као гестикулација великог глумца, као мимика сугестивно изразитог лица.

Но, таквог извођења скоро нигде нема. Можда га је једино | постигао

Малер лично за пултом, у Бечу, "прве деценије нашег века. Али ускоро.

затим он је и свиснуо (додуше, од тифусне грознице).

У последњем ставу појављује се соло глас. Једна „вечна Грета“ пева, детињски весело и нежњиво, прастару бавареску народну песмицу „У деветом небу“, из Арним-Брентанове збирке „Рог изобиља“, којом се несрећни Малер опијао целог века, до заноса. Анита Мезетова, лирски сопран наше опере, скроз је разумела шта је у питању и певала је изванредно. Кад ка-