Naša književnost

_ДВА ФРАНЦУСКА СПИСА НИКОЛЕ ТОМАЗЕА — –

642 - 5 о – > Књижевност

г

немачку ликовну традицију, која је тако изразитабаш у графичкој дисцишлини. Супротно томе, писац чланка нашао је за потребно да савременим

_немачким сликарима истакне совјетску графичку уметност као недости-

жан образац. Уз чланак, као ликовна илустрација тезе, донесен је клише леднот совјетског. плаката најновијег датума. Садржајни смисао тога плажата врло је речит: за једним столом седи десетак. малих, бојажљивих људи, У грађанским оделима, отсутна лица и унезверена погледа. међу њима, један голијат, У радничком комбинезону, одлучна и борбена држања, «са заставом у руци, удара шаком по столу. На застави је исписана парола: Ми хоћемо мир!“

Чудна работа: оваква дечја сликовница, израђена сликарском техником грубе примитивности, поставља се као узор сликарима оне земље у којој су живели и деловали један Дирер, 7 одбаја Алтдорфер, Слефокт и

Грос!

Италијански часопис Миоџа апјо!осја, у свом априлском броју, доноси на уводном месту два мала списа Николе Томазеа на француском језику, која се сада први пут објављују. ПШриошштио их је добар зналац Томазеовог књижевног рада Петре Чуреану, који је прошле године објавио у

_Бенови, као плод дугогодишњег и савесног истраживања по библиотекама

и архивама, једно зналачки писано дело о Томазеовим француским списима.

Два мала Томазеова списа које часопис објављује необично су карактеристична за Томазеа као мислиоца и друштвеног радника. У једном, под насловом Претеривања Малтусове теорије, он даје низ врло занимљивих запажања о економским приликама у Италији његова времена. Наводећи конкретне појединости из економског стања: Калабрије, Напуља, Барија, Молфете и Тоскане, он говори о природним условима развоја и друштвеној заосталости у систему рада, с јасно наглашеним циљем да докаже да природне могућности далеко превазилазе стварно стање. По мишљењу Чуреануа, Томазео је овај чланак написао око 1837 тодине, као резиме једног већег рада објављеног у Феиксовој Ревији.

Други спис, писан литерарније и с више личних акцената У мислима и стилу, посвећен је француском војсковођи и трибуну Лафајету. Он је мисан непосредно после смрти Лафајета, 1834 године, и послан је, по свој прилици, његовом сину, као нека врста посланице напредне италијанске интелигенције. Томазео говори о Лафајету с необичним поштовањем и срдачношћу: „Честитост чини Лафајета једним од највећих, најзначајнијих људи негова века, и ставља га уз бок Вашингтону и готово на висину Боливара; једноставност га чини понекад сублимним; добронамерност му даје чврстину и дар; поштовање гомила издваја га из мноштва републиканаца који су нападали на његову славу: породичне врлине. чине га једноставним, часним, добронамерним. Ако је увек остављао воје кључеве у брави, радио је то стога што је веровао да 5 увек У

породици.“