Naša književnost

Осврти = ; 5 2643

Томазеов Лафајет, писан с топлом- полетношћу и убеђењем, јасно открива либералистички карактер писца Искрица, који је сву своју племениту човечност борца и таленат писца, у бројним друштвеним акцијама и научним и књижевним делима на италијанском, посветио уједињењу и слободи италијанског народа. Коментатор с правом истиче изванредну лепоту овог списа. „Он показује одлике Томазеа као писца на Француском, оно: изванредно ботатство тонова и покрета, разиграну жи-вост појединости, чудесну неусиљеност и покретљивост у брзом повезивању утисака и њиховом развијању у једну готово савршену Францу ску форму, у којој се осећа изванредан спој оштроумности и наклоности.“

ЗВЛОБЕРОВ „РЕЧНИК УСВОЈЕНИХ мисли“

Недавно је код париског издавача Жана Обијеа изишло досад нетитампано Флоберово дело Речник усвојених мисли. Из Фло"берове кореспонденције познато је да је он на том делу радио целога живота и да га никад није завршио. Од своје најраније младости, кеда је забележио једну глупост пријатељице своје мајке, па до краја живота он. је брижљиво бележио „све оно што треба рећи у друштву да би човек био сматран пристојним и љубазним“, Из његових писама Максиму ди Кампу, Лују Бујеу, Лујзи Коле и Жорж Сандовој види се да је Флобер хтео, како он то сам иронично каже, да читалац који прочита ово дело „не усуди се више да говори из страха да не би поновио реченице које се у њему

налазе“. “

По Флоберовој смрти међу његовим рукописима нађено је свега че"прдесетак мисли сређених алфабетским редом. Тако је Речник усвојених мисли, помињан само у разним студијама и биографијама, остао публици непознат. Један његов део објављен је тек 1923 године, као додатак недовршеном роману Бувар и Пекише у сабраним делима поводом стогодишњице Флоберовог рођења, Ново, потпуно издање, које је сада изишло, садржи близу хиљаду мисли. Иако ова књига садржи амо оно што је Флобер чуо или прочитао, она је" врло значајна за његов лик мислиоца и ствараоца. Један критичар (Андре Бурен) с правом каже: „Од времена кад су ове мисли сакупљене, оне ништа нису изгубиле од своје вредности. Сатира је у њима исто толико гриска данас, колико је била јуче. Но није у томе једина вредност овог монумента подигнутог у славу људске глупости. Јер, ма да ту нема ни једног ретка који је написао Флобер, ипак се он, на крају крајева, открива на овим страницама, „са својим смислом за неумољиву опсервацију, својим црним хумором, својим укусом за грубе шале, својим ужасом од буржуја.“

Зар не би подробнија анализа ових мисли, тако брижљиво сакупљаних целога живота, открила ону исту способност психолошког продирања У унутрашњи свет људи, коју изванредно илуструју јетко Сентиментално васпитање, горка Госпођа Бовари и корозивни Бувар и Џекишег