Naša književnost

652

је да Ивањи, у својим поетским тражењима и настојањима, иде намерно за тим да нам покаже како се и најмања појава, најсит= нија и на око најбезначајнија манифестација нашег живота може изразити средствима поезије, да може нослужити као погодан материјал за поетско обликовање.

ТИ он такав материјал налази кудтод се окрене, јер таквог матери=

зала заиста има колико год хоће"те. Ивањију се, према томе, не може замерити да нема инвенције (разуме се, у овом смислу и правшту о коме је реч). Њега не треба жудити, као што је то покушао један млади критичар у листу „20 октобар“, зато што обрађује мо"тиве свакидашњице („Сав је обузет свакицашњицом великог града и од ње не види ништа даље"), јер ти таква поезија може и треба да се негује. Џо чему би једни мотиви имали предност над другима 7 По чему се не може и не би могло певати и о најпрозаичнијим стварима у животу, ако те „ирозаичне“ и „најпрозаичвије“ стваи на неки начин узбуђују једног правог и истинеког песника“ Треба, једном заувек, одбацити непо"требна романтичарска схватања о

томе да постоје одређене, изабра-.

не теме о којима се једино могу писати стихови, а да све друго, тшто не улази у оквир тих „великих“ и „изабраних“ тема, није до„стојно песника и поезије. "Треба такође, једном · заувек, одбацити оно малограђанско-анархистичко схватање, које се у последње време све више испољава код нас, о томе да нама поезија такозване „социјалне порушбине“. Шо чему једна најобич-= нија парола (ја не бежим од ове речи) не би могла да послужи талентованом песнику као мо"тив за реализацију квалитетне и надахнуте песме Ако смо проти= ву шема, а јесмо, противу ждановеког схватања литературе, противу паролаштва и дидактике у оном лошем смислу те речи, а јесмо, то јеш не значи, или бар не би требало да значи, да сад треба проповедати и' славити, што се

не треба никаква.

+

Књижевност

код нас, у мање или више отвореном или прикривеном виду, већ чини са разних страна, аморфна „модерна“ и „модернистичка“ схватања о томе да песми „није нужна фабула“ и да „она у том смислу нема заиста никакву тему“ (С. Мајсторовић у чланку „Поезија која не одбацује тражење литературе између два рата“, НИН,

"бр. 18). Поезије социјалне поруш-

бине је било. откако постоји литература, откад постоји уметност уошште; њу није измислио социјализам, па ће је, према томе, бити и убудуће, а то исто важи и за питање идејности једног уметничког дела. Међутим, упоредо са одбраном овог и оваквог става, треба се упорно борити противу сваког апсолутизирања схватања о идејности, противу сваког шематског натурања писцима, уметнишпима-ствараоцима, чисто протраматских и чисто пропагандистичких идеја и захтева да уметност треба да служи искључиво потребама практичне политике. Јер, то тражити од уметника, значи спутати његову машту, спутати његову стваралачку мисао, свести га на жвакача дневних парола, на папагаја који брбља оскудне речи и мисли дневне штампе, као што се то данас пуном паром ради у савременој совјетској литератури. Уосталом, прави таленти ће снагом своје стваралачке маште знати да се издигну изнад сиве хе суве пароле и, сигуран сам, у својој већини неће: постати негатори правог поетског смисла и лепоте реализма и реалистичког метода, неће побећи у солипсистичке сањарије, у анархоидна и декадентна застрањења и аутоматске и бесмислене текстове и комбинације, јер би то само. ушло на уштрб њихова талента, њиховог стваралаштва. Искуство пропадања неких, чак и веома талентованих писаца, који су се отлушили о истински позив књи=жевника и запловили у декадентно-формалистичке воде, нарочито у периоду између два рата, то јано показује.