Naša književnost

Белешке

Ово неколико. уводних речи било је, по мом мишљењу, потребно рећи ради одбране одогао чему Ивањи пите, што не значи да ти-ме браним и сам његов литерарни метод и поступак, тј како пи-= те. Треба подвући чињеницу да вема мотива који се, снагом пе-

"еничке имагинације, не могу дићи до самог врхунца онога што називамо поезијом и поетским у уметности, а сасвим је друга ствар до којих и каквих резултата могу различити аутори у том послу доћи. „У рукама Мандушића Вука биће свака пушка убојита“, а у рукама немрчипушке — зна се.

Иван Ивањи тражи свој пут и

вој израз, који би се разликовао од путева и израза толиких друтих, и то је код њега позитивно. У тим својим тражењима он се, несумњиво, барем за мене, у овој и оваквој врсти лирике коју покушава да негује, ослања на извесне црте и карактеристике поезије Хајнеа, Брехта, па и на неке одлике, у извесном смислу, погзије Мајаковескот. Обрађујући мо тиве свакидашњице, Ивањи — тако се мени чини — счито жели да их обоји и хајнеовским духом, и брехтовском ировизсем и сарказмом, м снагом у изразу једног Мајаковског. Поезија коју он покушава да негује морала би да поседује од свега тога, морала би да садржи, до извеснот степена, све те елементе да би била поезија, али њој баш то недостаје. Њој недостају и други, исто тако важжни елементи, који би је издитли из ретиона баналности и профане и сиве фразе: недостаје јој јака емоција, мисаоност и богат речник. Од свега тога Ивањијева лирика има, па и то само у једном врло малом броју стихова, семо далеке, далеке наговештаје и призвуке. Ивањи није успео, судећи по оним резултатима које је показао у књизи „Смешак под тачком разно“, да захвалне мотиве наше свакидашњице издигне изнад нивоа обичног бележења и регистровања чињеница стварности; он није, једном речју, успео да задахне правим и истинским дахом

- поезије све те мотиве, и зато је неуверљив, блед, сувопаран и неноетичан,. Шта више, уместо. на= дахнуте истине о нашој стварносети. Ивањи нам даје, у претежном броју својих стихова, најобичнију баналност, тако да постиже сасвим супротан ефекат.

Он ће; већ у уводној песми своје збирке, на размишшњајући ниједног тренутка о правом смислу својих стихова, написати, ни мање ни

"више, следеће:

"Опростите ако све овде није сасвим

сређено, ако ток мисли не пролази кроз озидани канал. Песма је нешто тако неодређено као под ударцем ветра вал.

(Песма на ветру)

Теа пошто је своје мисли провео кроз _ београдску · канализацију („кроз озидани канал“), он ће, одмах затим, констатовати да „песма не полази са писком сирене на рад, не рачуна се по тони ни по саштиметру, ове песме и бићем "неће бити Беотрад, ..валови Саве и Дунава на ветру.“ Разуме се, кад је већ реч о валовима Саве и Ду"нава, у симболичном значењу, онда ће ветар донети „сваки дан по једну кап“, и тако ће „капи-песме у књигу да се слију, моту постати слап“, то јест збирка „Смешак под тачком разно“. Међутим, песма је, нажалост, нешто сасвим одређено, има своје сасвим одређене законе по којима се разликује од онога што није песма, а књига не настаје тек тако од ока, већ захтева упоран и дуг рад и, пре света, - дар писца. Имам утисак да је Ивањи олако схватио свој за-' датак, да је, у тежњи за некаквом ефемерном „оригиналношћу“, запоставио '" најосновније елементе који обично ређање речи на хартији дижу до нивоа стваралаштва; елементе, који, коначно, поезију одвајају и оштро диференцирају од непоезије. То су: прецизност и јасност поетске мисли, смелост у изналажењу нових фигура, слика, метафора, компарација и рима; свежина језика. Код њега је мисас