Naša književnost

654

штура, банална и „свакодневна“, излизана као динар од дуге употребе. Метафоре и слике такође. Риме такође. А о језику да и не

"говорим: то је, Ахилова пета“ И-

вана Ивањија. Његов се речник

Хиндото не разликује = како се то

обично код нас каже — од речника са“ Фронтовских конференција. Млади критичар из листа „20 октобар“ (Миодраг ротић), жију сам једну реченицу цитирао у Ууводу ове белешке, даје у својој критици Ивањијеве збирке следећи, врло интересантан и симшто-

"матичан, податак: „Ја сам Ивањију

у Клубу младих писаца = пише он = указао на недостатке у

познавању нашег књижевног језика. Рекао сам му да његова вер- · сификација показује неосећање мелодије нашег језика, да му акценат није српски и да су му риме често због тога рогобатне. Тада сам му саветовао да више чита наше велике пегнике.. Ивањи се није устручавао да ми надмено одговори да омаловажава југословенску литературу и да наше песнике уопште није читао.“ Овај податак, уколико је тачан — а немамо разлота да не верујемо да није, =— по-

разан је по једног младог песни-

ка као што је Ивањи. Он је уто= лико поразнији, што његова поезија потпуно потврђује све горе навецене мане. 5 Рекао сам већ да се Ивањи у својој поезији не разликује много од обичних · регистратора наше дневне штампе који једноставно, хронолошки бележе чињенице наште стварности. Његова мисао и

његова. машта пузе по земљи, као

она змија-смук у „Џесми о соко-

· лу“ Горкога, не довинувши се,

скоро ниједног тренутка, до соколских висина праве поезије. Узбудљив и узбуђујући мотив о Џетогодишњем плану, о социјалистичком преображају наше земље, он ће. дати једнодимензионално, превише упрошћено,-па зато и банално: ;

Пет година стиснеш у три или две. Шет песама испеваш у исти мах. Наједанпут за пет ноћи сањаш сне.

Књижевност

И пет пута љубиш у један дах. (Шел година. стисненш у две или три)

и тако се то наставља: „нетострука је страст у жилама“, „петоструко брже нам стиже дуга“ после мрака и кише џу све је, разуме се, — петоструко,. Месму „Град на безброј брежуљака“ он ће почети следећом строфом која ништа не

казује и савршено ништа не зна. чи (осим што казује сиромаштво

песникове имагинације): „Граде на безброј брежуљака, / свака ти је улица стрма; / није равна али је јака/твоја калдрма“ ( подвукао ЕТ. М). Таквим и „сличним стиховима он ће изразити и сва друга своја расположења. Често од онога чега се песник дотакне, свесно или несвесно, сасвим је евеједна, испадне — профанација. Изражавајући своју љубав према Београду, оп ће навести да ту љубав изазивају лепота Ка= лемегдана, Теразија, Топчидера, Дедиња итд. па одмах затим убацује депласирану фразу „ал без зимског блата и прашине лета“ (итд.) „ни љубав за мој град не би била иста“ (Београд). Певајући о београдском пролећу, Ивањи каже да му никада ниједна тканина није била дража „него свила она, од које је мајка-пролеће за кћер

- земљу сукњу саштила“, па заврша-

ва оваквом шрозном и муцавом строфом: |

Никад теже није било наћи праве речи љубавне да не буду недостојне лепотице: као она, вечне љубавнице, земље ове равне, свеже земље-девојке испод мог балкона. (Са балкона)

Он ће то исто београдско пролеће, на другом месту, дати на дру-

· ти, ништа мање непоетски начин.

Као да се расхлађује криглом пива на калеметданској тераси, песник ће написати и овакве стихове: „Зраци априлског сунца топло већ греју. / Шрви пут ове године прија ал а о поломљеним трофе-